U 18 i 50 za Edmonton (1. deo)

DSC00121Prešao sam 8200 km, sakupio 435 različitih priznanica, dozvola, izvoda, prevoda kopija i originala i čekao 967 dana da bih mogao da škljocnem ovu sliku…živce i dva vagona strpljenja što sam spičkao, to neću ni da računam. I znam da nije gotovo, znam da treba da sačekam još nekoliko dana, treba da sačekam karticu! Malu, plastičnu karticu, na kojoj će pisati permanent  resident, na kojoj će pisati imigrant, na kojoj će pisati Welcome to Canada ili Hope you`ll find satisfaction…ma, šta god da piše, briga me…samo dok je moje ime u produžetku. I ne mogu više da čekam, jer tih nekoliko dana, pretvoriće 967 u četvorocifren broj, i onda će to biti mnogo!

Pomislim nekad, lako je bilo pre….lako je bilo onim imigrantima pre…onima što prevozno sredstvo nije bio avion, bus i auto…nego konj. Konj bre! Posadiš dupe u sedlo, poneseš vodu i hranu i…kreneš gde hoćeš, i nisi ograničen prtljagom. Doduše, ako kreneš iz Srbije za Kanadu, kao ja, onda to traje malo duže, ali kad dođeš, to je to…tu si, i tu ostaneš ako hoćeš! Samo je bilo potrebno da dođeš. Pa, sve one Velike seobe što smo učili iz istorije, ne bi bile tako velike da su svi ti ljudi bili dočekani sa…E, burazeru, sad sve ove papire moraš da prevedeš i overiš u Sudu…I diplomu da ti overi neki advokat ili notar! Zamisli to?!….Eee, Rajka, aj okreći konja moramo nazad kod klesara, nije lepo uklesao datum, ne vidi se do kad smo radili njivu, a kad smo prešli na stoku! Ajde, požuri, da se vratimo do  jeseni!…Kurac moj, dođeš i to je to…a ja?  Ja ću da ti ispričam kako sam ja putovao. I sad se razmišljam odakle da krenem sa pričom… najbolje odakle sam i sam krenuo.

Aerodrom Beograd.  Nikad pre nisam bio na aerodromu. Kod mene niko nije sletao i od mene niko nije odletao, golubove i vrapce ne računam…a ja? Ni ja nigde nisam leteo. Ustvari, jesam…jesam jednom kad sam bio klinac, ono, išli na more, sa kevom i ćaletom…Beograd – Tivat, ali to…to se ne računa. Tad nije bilo microsoft office i nisam mogao da pišem…a, i stvarno sam bio mali. I sad se mislim, možda je to i poenta…možda je tako bolje? Decu vode u  zoološki vrt kad su mala. OK je to, dete vidi lava, misli…Gle, kolika mačka?!…roditelji mu objasne…To je, sine, lav. On živi u Africi, po savanama, on jede druge životinje!…I mali se tu zbuni…Pa šta ce onda taj lav, ovde, na Kalemegdanu?…onda vidi  leoparda, opet misli mačka…pa vidi geparda, još jedna mačka. Tu se i roditelj zbuni…Što oviiiii, što ovi leopardi u različite kaveze? Garant odvojili mužjaka i ženku! …Da, da, ima i onih koji su propuštali Opstanak i zimski obrazovni program! Sreća, pa jaguara nisam ni pomenuo…a, i da jesam, Jaguar, to je auto! I onda, dete raste tako pored tigra i žirafe, među konje i magarce, i nema pojma da li je onaj slon u Beo-Zoo vrtu azijski ili afrički, za njega to je beogradski slon. Šta misliš zašto stoje oni kratki CV-evi ispred svakog kaveza?

Ja sam slona prvi put video kada sam imao 21 godinu. I, ma koliko ti to bilo smešno sad i čudno, oduševljenje koje sam tad imao nikad neću moći da stavim na papir, ili da uguram u ovaj monitor. Nego…da se vratim na aerodrom. U Beogradu, nismo odmah krenuli, kasnili smo jedno 15-20 minuta, čekali smo nekog lika, verovatno je presedao.

Avion.  Uf, jbt…kolka skalamerija! Aj još mi kaži da može i da leti?!…pitam Pajketa. A on…ko zna sta je mislio?! Sreća, pa me znao još iz škole, inače bi pomislio kao i ti što sad misliš…Me ti zajebavaš ili šta?…pazi, i slon i avion je istina, i jedno je kad ti guglaš i jutubuješ Sikstinsku kapelu u Vatikanu i učiš u školi o tome, a sasvim drugo bi bilo da odeš tamo i vidiš te boje!  Garant bi i tebi ispalo jedno…Uf, jbt!

Skalamerija, 30 i nešto metara….raspon krila, nemam pojma, isto toliko, prima 100-nak putnika…čudo jedno. Prvo se nameštao, ustvari, išao po pisti, onako polako, centrirao se…ma, centrirao se on, Boga mi, jedno desetak minuta…Ajde, čovece, će dođeš na pola piste! Ustvari to sam pomislio samo, onako bezveze, nisam se uopšte plašio…bio sam znatiželjan da vidim kako to izgleda, to letenje, poletanje, to nešto….avion! OpasTna stvar, sedeo sam naspram krila….opasTan zvuk, kad su se upalili motori, još jedno…Uf, jbt! Poletanje izgleda kao kad si u autu od 200KS, ne više, i recimo, drugom nabiješ gas do kraja. E, taj cim, to lepljenje za sedište, u autu traje sekundu ili manje, samo taj trzaj, onako osećaj da si teži no što jesi, to je valjda ta G sila…znači, u autu je to pola sekunde…a, u avionu to traje pola minuta. I nekako se pojačava, sve misliš teži si i teži! Valjda je zato ono auto, a ovo avion. Onda, odjednom prestane i avion počne da se ljulja, misliš da pliva…a ustvari leti.

E, onda više nije zanimljivo, bar meni. Video sam šta sam video, osetio sam šta sam osetio…ja bih da se vratim ako može, mislim, malo mi je muka! Stjuardese obigravaju oko nas, k’o kondukteri, drže se za sedišta, naslanjaju (avion se jos penje)…gledaju da se odvežemo, da se smestimo što bolje, da ovo, da ono…onda se sve smiri. Popeo se na visinu i sve je mirno, ustvari ponekad se kao zatrese, nekad se ljuljne…vetar, turbulencija, prestrojavanje iz trake u traku, ko zna? Nude nam sendviče, kafe, čajeve…Gospodine, što nećete kafu? Čaj? Ma, je l’ može meni jedan padobran, nije mi dobro! Pajke, on je dobio sve duplo! Jedi i ovo moje, ja nisam gladan…ja sam zelen?! Spavao sam dosta u avionu. Sletanje…šta ja znam, opet mučnina, loš osećaj kad ponire, a ponire pola sata, ma šta pola sata, pola veka. Onda truc, truc, malo se drmusa, osetiš trzaj, normalno, onako malo jači trzaj (avion je to, bre), i onda koči…koči…i to jedno pola veka. Ustvari, kočio je dok mi želudac nije došao do grla. I stane. Napokon. Uf, nisam zamišljao da ce letenje biti tako teško.

Amsterdam.  Sleteli smo u Amsterdam. Ulazak i izlazak iz aviona nije onako stepenicama, nego spoje avion i to pristanište, kako da kažem, naprave hodnik. Nema k’o u filmu stepenište, pa se neki lik popne na vrh, pa juri avion da se ukrca…hodnik, i kad izađeš iz hodnika već si na ”peronu”. Tu te dočekaju jedno dva-tri nasmejana lica, prijatni neki ljudi, valjda im je to posao.  Hi, Sir, how was your flight?…Možeš da ih pitaš šta god, da te upute dalje, ako presedaš, ili za prtljag, ako ga uzimaš…meni nisu trebale informacije za prtljag, jer sam ga tek u Kalgari uzimao. Ja sam ih pitao gde da bacim ovu kesu! Šalim se, nisam bacao pegle, ali sam pomislio da su ti ljudi nasmejani i, onako, ushićeni zbog mene, baš zato što presedam, a nije mi preselo!  Sve u svemu opasna stvar taj avion. Posle, kad sam ušao airbus, tek onda sam video šta je opasan i ogroman avion.

Aerodrom u Amsterdamu je ogroman, ali je sve jako prosto za snalaženje, neverovatno prosto.  Mislio sam biće povuci potegni, jbg, ni Pajke, ni ja nismo neki svetski putnici, a imali smo 50 minuta do sledećeg aviona. Na plafonu su okačeni ogromni znaci, npr D4, F4, E4, i ti samo vidiš na tvojoj karti koji si broj i slovo i pratiš strelice, pored znakova na plafonu ima i putokazi.  Na kraju krajeva, ako ti metarsko slovo D4 nije dovoljno, pitaš nekog od osoblja na aerodromu, svi su vanserijski ljubazni. Bila je jedna devojka s nama, išla je iz Banja Luke kod nekog svog u Edmonton, upoznali smo je u avionu. Ona je bila sva ufurana da ćemo da zakasnimo na drugi  let. Skoro pa je trčala, i sve nas bodri (Pajketa i mene)…Ajde, ajde, e, a pitaj ovog  jel smo na dobrom putu?! Ja joj pokažem metarski znak koji su, by the way, na svakih 30 metara okačeni…Ma ipak pitaj?! Priđem liku i pitam ga…pokazao mi na znak. E da, pošto je stvarno veliki aerodrom, kada su hodnici pravi, onda ima ona pokretna traka, da ne moraš da pešačiš…meni je i na toj traci bilo muka. Sreća, pa nas ta iz Banja Luke terala da idemo na traku i da hodamo, pa mi je onda bilo malo drugačije, krećem se, a krećem se.I sve to da ne zakasnimo na avion koji smo, kad smo stigli na to ”pristanište”, mislim da je baš bilo D4, čekali više od pola sata.

Airbus. Uf, jbt, koliki avion! Kompanija KLM, verovatno neka poznata, čim ima velika slova u nazivu. Sedišta su po dva do prozora i četiri spojena u sredini. Poletanje isto, ubrzanje isto, mučnina još gora. Samo, let, mnogo bolji od JAT-a, mirniji, prijatniji…ali meni muka, pa muka. Spas je malo bio u tome što svako sedište ima DVD plejer, pa možeš da gledaš neki film. Bilo je jedno 100 filmova ponuđeno po žanrovima, pa ko voli. A ja volim, stvarno volim filmove…i sad se i ne sećam šta sam gledao, ali volim filmove. Muzika, naravno, i vesti, kao da me baš tad zanimalo stanje u zemlji! I u kojoj zemlji, da l’ u onoj što odlazim iz nje ili u onoj što dolazim…ili u ovoj pustari ispod nas zvanoj Grenland?! Greenland Bilo je cool  sto sam mogao  u svakom trenutku da prebacim na mapu i tačno vidim gde sam, još koliko ima da se leti, trenutna brzina, trenutna visina, i temperatura napolju. Mene, tako, zanimaju neke stvari koje izgleda nikog budnog nisu zanimale…možda pilota? Brzina je uglavnom bila 800-900 km/h…visina 10500m, a temperatura spolja je bila oko minus 50-60…pazi, ”temperatura spolja”…pa  jok, unutra! Kao onaj vic….Ode tip u Rusiju da radi, i posle nekoliko dana skajpuje sa drugarom. I drugar ga pita…Je li, koliko ima stepeni kod tebe?….kaže ovaj, Paaa, minus 18…a drugar će, U, jbt, ja mislio da je hladnije, svi ono kao Rusija, znaš, hladnoća, mislio sam da ima bar minus 30-40?….a tip će…Minus 40! Ma joook, to možda napolje?!

Ova visina, 10500m, to je iznad oblaka, kroz prozor se vidi kao da si u pustinji, sve belo i ravno, sa ponekom dinom, oblačnom dinom. E, al’ usluga, prva klasa, a leteli smo ekonomskom. U toku leta, koji je trajao 9 sati i 30 minuta, stjuardese su, pa nemam pojma koliko puta prolazile sa kolicima i nude…sok, naravno koji god želiš, čaj, kafa, vino belo, crveno, pivo…klopa je bila, dve vrste. Neka piletina sa pirinčem i neka italijanska pasta. Ja, konj, uzmem pastu?!  A nikad je nisam voleo! Uzeo sam pastu, zato što u setu sa tom pastom je išao i neki desert koji mi se na oko sviđao. Naravno tu su oni keksići, medići…šećerići…sve avionski, vakuum-pakum servirano. Pastu uopšte nisam ni probao, a ni dezert. Dva keksića sam pojeo i jednu vodu iz kese popio, i…What would you like to drink, Ser?…I`d like an orange juice, please…tri  komada za ceo let.

Pajke, on nema problema sa avionom, a ni avion s njim. Pomislim tad, jbt, kakav sam ja to saputnik! 9 sati i 30 minuta on je razgovarao samo sa stjuardesama i to, šta će da pije, da jede  i u prolazu ako uhvati neku za dupe i to je to…zajebavam se! Pajke je iz’eo sve što su mu doneli i za 9 sati i 30 minuta ispričao se celih osam reči sa mnom. Ja prvi da progovorim, ne smem, on, ako pita nešto odgovorim, i to je to…ovi okolo, indijci i kinezi ne znaju srpski, a ni engleski, tako da se Pajke naslušao muzike i nagledao filmova…ko zna, možda je i mapu gledao, da vidi gde je najbolje da me izbaci!

I tako, letimo, spavam, pa gledam film, pa opet spavam, pa dremam, pa zaspim…i nije mi bilo toliko loše tokom leta, a i mnogo, mnogo mirniji je bio. A onda…Ladies and gentlemen, this is your captain, Stevan Popov speaking, please fasten your seat belts, we are arriving in Calgary. Pogledam, jos 50-60 km…pomislim, šta će sad da ponire celih 50 km?! Tu sam se preznojavao, te vruć znoj, te hladan…jebem ti i orange juice kad sam ga i pio, a morao sam nešto, to mi je bilo, ono, da preživim. Pri samom sletanju bio sam gotov…gotov, gotov. Osećaj sranje, sranje…jebem ti i avion i Kanadu i sve. Izdržao sam. Jedva sam izašao iz aviona.  Airbus prima preko 600 putnika.

Kalgari.  Isto ogroman aerodrom, ali nije kao u Amsterdamu, bolji je nekako sve neke prodavnice, mislim, više nego u Amsterdamu, kao mali shoping mall. Pajke odma’ da kupi neku jaknu, duks, šta li?! Daj, bre, mani me, daj negde da kupim kartu za nazad, dosta mi je…idem busom nazad! Bled sam k`o krpa, ništa nisam jeo, loše mi je, ne znam šta ću sa sobom, a treba sad četiri sata da čekamo, pa opet u tu prokletinju da se vozimo do Edmontona! Nisam ni video kad nam se Rada iz Banja Luke izgubila. Nju je, taj neki njen, čekao ovde u Kalgariju. Valjda joj je Pajke rekao…Izvini zbog mog kolege, on je do sad viđao samo avione od papira.  Spavao sam tu na aerodromu, sreća bile neke ekstra udobne kožne fotelje, pa čim sam seo, znao sam da neću da ustajem do minut pred ulazak u avion. Pajke, otišao negde da šnjura…jeb`o ga dukser! Posle, došao sa kafom, nudi me…ja ga gledam…Hoćeš na engleski da bacim peglu ili na srpski? Tad smo vratili sat, i kad je kod mene bilo 18h, u Srbiji je bilo dva noću. Nađemo mi ulaz za avion za Edmonton i ukrcamo se na let koji treba da traje 50 minuta.  E da, kad smo sleteli u Kanadu, prvo smo ponovo prošli carinsku kontrolu, pa smo išli u Imigration da se prijavimo, tu su nam dali onaj zeleni papir (radnu dozvolu), pa smo onda išli da uzmemo prtljag, da ga predamo na drugi šalter i eto, tu je bilo malo šetanja, te ovamo, te onamo, ali ništa strašno, opet, pitaš lepo i sve ti se kaže, pa makar i na srpsko-engleskom…ili samo pokažeš papire koje imaš, oni već znaju gde sve treba da ideš, mislim, gde sve nisi bio.

Dođe i 18:00. Let Kalgari – Edmonton traje 50 minuta, kompanija neka West-Jet, avion mali, nema DVD u sedištima, a i šta ce mi kad let traje manje od filma?! To mi je pisalo kada sam hteo da pustim zadnji film na onom dugačkom letu…”trajanje ovog filma je duže nego trajanje ostatka leta”…somovi, nemaju pojma da postoji rev i ff dugme.

Poleteli smo, ustvari krenuli smo da polećemo, cinculiramo se…ja već trošim drugu kesu, onu avionsku. Stjuardese obigravaju oko mene. Pajke im priča kako mi nije dobro, kako ne volim pastu, a bio baš cool desert i kako ni kafu nisam hteo, a jedan lik, pozadi, samo šalje kese.  Znači, tu me stiglo (a toliko sam odlagao)…osećaj ono…znaš kad ti nije ni do čega. Da su me tad pitali…Vidiš ovaj prekidač, to je nuklearna bomba, da li da pritisnem ili ne?….Ja bih rekao…Maani me, bre, vidis da mi nije dobro. Ni let mi nije ostao dužan, ili ja njemu. Motion sickness je nešto što nikako nisam želeo da mi se udeli, a dobio sam je i više nego što je  trebalo. Stevo, Stevo, sjebao si me, što nisi karn’o onu malu, pre kafe, nego sad karaš mene!  I tako, posle jedno 5-6 kesa, već sam mislio da sam ispunio kvotu, možda dobijem neko nagradno putovanje, usudi se pilot da se javi…Ladies and gentlemen, pick up your bags and start your motion-sickness, because we are going to land at Edmonton airport. Tek tada mi se slošilo…Gde je ta bomba, sam ću da pritisnem ON! Sad neću ni da se trudim da pišem o tome, jer mi je loše dok se prisećam. Možda nije trebalo da pišem ovakve bljuvotine…ustvari, evo ovako…Ako imaš osetljiv stomak, ne preporučujem ti da čitaš tekst iznad ovog upozorenja!

Edmonton.  Izlazim iz aviona, zadnji, naravno…bled, zelen, zut, puzim…gotov sam. Stjuardese mi mašu, guraju mi kese u ruke, onako da mi se nađu, usput, a Pajke, vuče me, nosi me i valjda da me uteši, kaže…Da znaš i meni je bilo loše, sad, zadnji let! Pogledam ga i pomislim…Šta ti je bilo loše, je l` to što nije bilo kačkavalja u sendviču, nego samo sir namaz, šta?!…kazem mu…Čuvaj mi ove kese! Ulazimo u hol, šta li je, gde je prtljag, i ja čvrsto rešen da se malo psihički povratim, ako ne fizički, koliko mogu, da se lakše sporazumemo s čovekom koji treba da nas čeka, kad čujem iza leđa…Momci, jel ste stigli? Piii, jebo te, naš čovek! Ja očekivao lika sa natpisom…Ime firme koja nas dovela ovde, ili makar Pajketovo i moje ime, ma i neku parolu sam očekivao…Dole Vlada ili one njihove parole Stop Animal Cruelty, pa ispod toga, Molim Pajketa i onog što baca pegle da pođu sa mnom…ništa od toga. Priđe nama lik i pita, je l` smo stigli?! Mislim, nije to ništa čudno, možda je trebalo da mi bude i drago, ali nije…ne znam zašto. Sad, dok pišem ovo, padaju mi na pamet reči…Pištolj koji visi na zidu u Prvom činu, opaliće u Četvrtom. Anton Čehov.

Pita Pajke tog lika…Šta voziš?…BMW…Uf, koliko konja?…350!…U jebem ti sunce, slušam ih ja, još jedan avion i još jedno 5-6 potrošenih kesa do zgrade. Ušli smo u zgradu, otišli u stan kod dva tipa što su došli nedelju dana pre nas, tu smo malo sedeli s njima, ja sam zaspao deset puta za tih sat vremena, i rešimo da se popnemo gore…kod nas!  Sećam se, kako mi je to ”kod mene u stan” zvučalo nekako čudno. Inače, taj dole stan, i ovaj gore, to su stanovi od tog nekog lika koji je ovde već 15 godina, i nemam pojma šta radi i kako se zna sa firmom. I u liftu mi je bilo loše. Popeli smo se gore, ušli u stan i onda je opalio onaj pištolj, doduše ne u četvrtom činu, ali na četvrtom spratu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavi komentar