Neograničen internet – ograničena pamet

Ja nisam u Srbiji. Srbija mi je bila devojka 33 godine, i onda, jedan dan, samo smo se razišli…nismo se ni poljubili. Živim na Novom kontinentu, u Kanadi…i ovako je to bilo…

Neograničen internet sam dobio od jednog filipinca. Nisam čekao u redu, nego, kako to obično bude, po pozivu, došao je kod mene u stan da poveže neke kablove i žice ne bi li imao bežični internet. Nizak, nabijen, neki osmeh samo njemu poznat…u japankama! Napolju 6 stepeni, već je početak septembra, on u japankama?! Pomislim…Sigurno je već dugo ovde, adaptirao se, klimatizovao? Ja na 6 stepeni imam kapu i šal, a rukavice su mi u džepu, čisto ako se spusti na 3-4 stepena…a on u papučama! Kako se to ljudi naviknu na hladno vreme, nije mi jasno?  Setim se, kad sam tek došao u Kanadu, pita me jedan prijatelj…Brate, kakve su kanađanke, a?…Pa, šta znam, nisu loše, samo me leva malo žulja!…Svi filipinci nose japanke…pitam se da li japanci imaju neke papuče koje zovu `filipinke`?! Video sam ga kroz prozor kad se uparkiravao i čekam kod vrata…kod zvona.

– Hello, is this Mr. Dezan  (prezime), koje je isto tako skarabudžio?…pita preko interfona

– Hm…to be honest, I don`t know, I`d have to check?!…kazem i dohvatim vozačku…Dejan – Dežan…valjda je to to. Za svaki slučaj pogledam se u ogledalo i potvrdim…Yes, it`s me.

Uđe čovek i izuje filipinke.

– Did I say your name wrong?…pitao me posle onog neizostavnog, How are you….dok je raspakivao alat.

– It`s  OK, never mind….kažem mu ja, jer sam znao kuda vodi to s imenima.

– No…tell me, how do you say your name?  It`s not Dezan?

Hm…kažem ja njemu…Nije J kao Džej, nego je J kao…yellow. OK…kaže on i izgovori Dijan. Ja opet…Nije E kao I nego je E kao A. Pokušam ja tu njemu da objasnim razlike u izgovoru slova i svaki put on me skapira, samo se uvek pojavi neko novo slovo koje ga zbuni. Pomislim…Pa koliko to slova ima Dejan, šta da se zovem Bogoljub ili Rodoljub…to Lj bi ga sigurno nateralo da baci jednu peglu! Nije on prvi koji me tako krstio…svi kažu Dežan…sa nekima se objašnjavam, a nekima ostanem Dežan. Prođemo mi i J i E, i kod A…on opet kaže…OK, Dajen?…ja tu popizdim i kažem….Call me George!

Tako se obično završavao svaki moj pokušaj da ne ostanem Dežan! Ponekad se uopšte nisam cimao sa tim, znaš ono kod McDonaldsa, kad je gužva, pa kad traže ime, da upišu na porudžbini…Your name, please?…ja k`o iz topa…John! Lakse mi je bilo tako…jedini problem je bio, što dok čekam, zaboravim da sam John! Koliko sam puta samo ostao gladan zbog toga?!…I još se čudim…Pa gde je, bre, taj Džon?! Šta je koji kurac naručivao kad je zbriso?!

Kasnije sam mozgao i muku mučio kako i šta…i došao sam do zaključka da Dayyan, na engleskom, se čita kao Dejan. Sad, kad me neko pita…What`s your name?…Dejan… How do you spell that?…D, A, Y, Y, A, N……Ooooh, Dejan!

Uze Filipinac, što je najgore, ja se nisam ni setio da pitam za njegovo ime, i nije imao name tag na majici…možda je i bolje?! Uze on da čačka oko utičnice u zidu, razvlači kablove, secka, povezuje, a ja…ja sam se zezao sa kartama u ruci…vežbao flourishes and fans (jbg, guglaj ovo).

– Hey, George…Igraš li karte?…pita on

– Ne baš, ali volim da se igram sa kartama…like this…i počnem da se kurčim sa fancy mešanjem, sečenjem špila…žongliranjem (eto, to je možda najbolje objašnjenje, šta je card flourish?)Giant fan

Filipinac se oduševio, pita koliko dugo vežbam? Koliko na dan?…Well…6-8 hours every day, sometimes even more. When I`m off of work I practice 10-12 hours a day!

– What else do you do with playing cards?…pita on dalje…Tu ja počnem da mu objašnjavam card magic…pa pomenem i card throwing…On se začudio…Kao, šta, bacaš karte?!…Pa da, ali nije to sad samo ono…uzmeš kartu i baciš! Ustvari jeste, ali to je vežbanje, preciznost, daljina…lični rekord 28 metara…Eeej, 28 m! Dam ja njemu jednu kartu da proba. Zamahne on i baci je do fotelje…28 cm! Onda počnem da mu objašnjavam kako karte imaju različite finiše…koji su bolji za ovo…koji su bolji za ono…prava enciklopedija sam bio za Filipinca. On, samo gleda, sluša i povezuje kablove. Kad je video da sam iscrpeo svo znanje koje sam imao, pita….So, you like to play with cards, but, do you know their suites and values?

Ja se začudio…Pa šta me to pita, malopre sam mu ispričao istoriju o kartama…10 sati dnevno držim špil u ruci, zar misli da mi za to vreme nikad nije palo na pamet da naučim tref i pik…hearts and diamonds. Iznerviralo me to pitanje malo, nisam znao ni šta da mu kažem. Izustim jedno kratko…Yes!

–  Tell me something…nastavlja on…Jedan kralj u špilu je drugačiji od ostalih, which one… Jaooo, vidi ga ovaj, pomislim…Pa svi znaju da king of diamonds drži sekiru u ruci dok ostali imaju mač…I taman da mu odgovorim, da ga sasečem sa tom sekirom, kad on nastavi…which one is different and why, but not because of the item in his hand? U jbt…pomislim…zar ima još neka razlika? Gde je bio haragei malopre?! 10 sati dnevno gledam u te karte i nemam pojma da odgovorim! Setim se onoga…Volim osobe koje pamte detalje…odgovorim…I don’t know!  Vidim, drago mu, skoro pa se smeši.

Držim karte u ruci, i nema smisla sad da nađem kraljeve i pogledam…kad nisam video za milion sati, neću ni sad. Neću ni da ga pitam za razliku, videću posle…vidim on nema nameru da mi kaže. Smeje se.

-George, let me ask you something else? That’s your phone on the table?

-Yes, it’s mine.

-Tell me something…Koliko dugo imaš taj fon?…pitao je

-Skoro godinu dana.

-Da li si zavisan od fona? Koliko često otključaš svoj fon, proveriš šta ima na facebook, ili napišeš neku poruku, tekstuješ nekom, i zaključaš fon ponovo? How many times per day do you check your phone?…zapeo je filipinac sa pitanjima.

-I don’t know, verovatno 30-tak puta na dan…odgovorio sam i znao sam da sprema nešto.

– Lets see…imaš fon već godinu dana, malo manje…reći ćemo 300 dana. Dnevno pogledaš u fon oko 30-tak puta. To je 300 x 30…to je 9000 puta…You’ve checked your phone 9000 times so far! Reci mi ovo, bez gledanja u fon, da li možeš da se setiš koja je donja desna ikonica na glavnom ekranu? Try to remember what`s the bottom right icon on your main screen?

Gledam u njega i ne mogu da verujem, ne mogu da verujem…odakle mu te fore, odakle mu pitanja, prebiram po sećanju, ispred očiju mi poruke, kontakti, podešavanja…jbt i taj haragei,  jednom me je upozorio koja košulja je bila preskupa da je kupim, kad kojim namirnicama ističe rok, koje je jaje mućak, sad nije mogao da mi ukaže na zamku Cable guy!…I don’t know!….Come on, 9000 times! Make your best guess?!…sevao je ocima na mene…Contacts?!…lupio sam.

Pogrešio sam. Ode filipinac i ponese sa sobom smešak koji je i doneo…meni ostade  neograničen internet. Za njim izađem i ja, i prvu osobu koju sam video, zaustavim…

-Hey, do you have a phone?

– Yes.

-Let me ask you something…Koliko dugo imaš taj fon?…

Pre toga izguglam…Zašto kralj herc jedini nema brkove?

3 thoughts on “Neograničen internet – ograničena pamet

  1. Dejan Jovanovic

    Haragei..sesto culo za za opasnost kod japanskih nindji…Steta sto je Lesli Eldridz posle kradje vekovima cuvane tajne ostao uskracen za iskustvo porucivanja hrane u Tim Hortonsu…mozda bi to bilo previse za njega.

  2. Dejan Jovanovic

    Sensei Tanaka nije dozvolio stagniranje nindjucua.Umesto toga,napravio je mesavinu mladica koji je izgubio secanje i harageija koji te ponekad ne upozori na pogresnu kafu.😄

Ostavi komentar