Mandarine bez koštica (2. deo)

Dakle, ušli smo u stan. Već u hodniku dočekale su nas neke kese, pun hodnik onih kesa za đubre…velike, crne. Kupatilo isto, sve nešto žuto po podu, neke fleke, pločice pune nekakvih dlaka, neke kratke, bele dlake. Probijemo se do dnevne sobe, a tamo, sve to iz hodnika i kupatila samo puta dva, i još neke kutije i šta sve ne, odeća, obuća…i, onako, na sredini sobe dva nova kreveta, jos im najlon sa strane viri, posteljina i jastuci neotpakovani. Sutra sam saznao da je firma kupila krevete. Pomislim…Pajke, jbt, što me nisi izbacio iz aviona jos kad smo bili iznad okeana! Okrenem se oko sebe, ako mogu da vidim svinje koje su živele ovde, ne vidim ništa. Ispadne mi jedno kratko…Uf, jbt!

Prva rečenica koju je ponositi vlasnik ljupkog stana, inače Igor, rekao, bila je….Evo ga, momci, stan, jbg, malo je neuredan, nisam stigao da ga sredim!…(obrati pažnju na ovo ”nisam stigao”)…Pokaže nam fiksni telefon i kaže…Ovo vam je telefon. Ukljuci grejanje i ode.  Pomislim…jebem ti sunce, nije nam pokazao na krevete i rekao…Ovo su kreveti…Šta sad da radimo?! Tog Igora više nikad nisam video.

Izbunarim trenerku iz torbe, i taman da se presvučem, kad Pajke kaže…E, će da zapalimo jednu na terasi? Jeee, kud mi je to i rekao, nisam ni pomišljao na cigare! Onako slomljen sav,  polumrtav,  verovatno bled,  ceo dan ništa nisam jeo….tada je bilo po `edmontonskom`  vremenu 20:30, odgovorim Pajketu sa…Da, da! Izađemo na terasu i zapalimo. Povuk’o sam dva dima i tako me ošinulo…pogledam u Pajketa, a on ne može da stoji, drži se za ogradu i kaže…Je li, jel ova ograda fiksirana, nemoj da popadamo?! Bacimo te tek započete cigare,  ustvari lepo ih ugasimo, jer jbg, nismo vise kući, pa ih onda s potpisom ‘stigli divljaci’ zafrljačimo što dalje od terase i uđemo unutra.

E da…zaboravio sam da ti kažem…kad smo izašli napolje, mislim iz zgrade na aerodromu, kakav je to šok bio, hladno propast…februar mesec, i u pičku materinu kako je Edmonton hladan u februaru. Sneg…svuda! Svuda sneg, sve belo, pored puta metarske zidine od snega, auti svi beli…dišeš, a hladan vazduh ti se lepi u nosu, onako, ne možeš da udahneš normalno…hladno, jbt, propast. U autu, gledam onako kroz prozor, sve belo, setim se onih oblaka iz aviona…i bacim jos jednu peglu.

Na terasi smo bili dva dima, znači jednu sekundu, i ušli smo unutra zaleđeni. A, rekao sam, u stanu grejanje tek upaljeno. Vidim, na krevetima, samo po jedno ćebe, pomislim…Jbt, gotov sam. Obukao sam trenerku, čarape, dva duksera, pokrio se do nosa…i setio se kako nije bio tako loč pogled iz aviona…setio sam se svega…zaspao sam. U toku noći, od zime, budio sam se jedno sto puta, i sve vučem ono ćebe, uvijam se, zatvaram sve rupe, ali džabe, malo mi jedno ćebe…pomislim…Da uzmem Pajketovo? Šta, on i onako spava, a i mnogo hrče, nek’ se budi malo on! I tako, mic po mic, dođe sedam-osam ujutru.

Svanulo. Ovde sviće jako kasno, oko osam. Ustanemo mi, Pajke, kao i svaki non-motion-sickness lik, gladan….jbt, zadnji put smo bili blizu hrane jos u onom airbusu. Kad je to bilo…pre  4-5000km!

– A, da idemo negde da jedemo nešto?…pita…kaže.

–  Uf bre, Pajke, pa su rekli da ce oko devet-deset da dođe neko iz firme…Šta, će da poljubi vrata!

–  Neeee, mi će da se vratimo brzo, moram, brate, nešto da stavim u usta, naviko sam!…i dalje se Pajke ponašao kao normalan čovek, samo što se meni nije išlo nigde.

– Ajde onda…odgovorim mu.

Siđemo dole, ja i dalje mrtav, loše mi je bilo propast. Krenemo na jednu stranu, i posle desetak minuta, možda manje, naiđemo na neke izloge, svašta nešto, i tu negde, neki restoran, bar, snack, breakfast, šta li je?!….Jbg, Pajke se vodio po mirisu! Uđemo tu, sednemo i  krenemo da listamo meni. Gledam ja one klope, gledam i tražim ima li neko ćebe da se naruči, jbt, mnogo mi je hladno noću! Priđe devojka i kaže…

-Hi guys! How are you? Have you decided?

– I want….i nemam pojma, naruči Pajke nešto, neki sendvič…

– And you, what would you like to eat?…pita mene

– Same as he!…nisam imao snage da naručujem nešto, znao sam da ću i ovo sto mi donese samo da gledam. Stigli sendviči, stig’o neki sos, neki keksići…sve to miriše, nemam pojma…miriše kao da nisi kući. Sendvič sam gricnuo i batalio, sos nisam smeo ni da pomirisnem, a keksiće sam stavio u džep, da bih posle par dana provalio kako mi nešto šuška po džepu…te u’vatim i bacim ih.

Pajke sve pojeo. On će plati…Ajde, plati…How much? Odrali nas $20! Pomislim…Jeeee, $20  za oveeee…za ovee…za ovo?! Jbt, meni je do juče $20 bila dnevnica! Da sam plaćao svaki doručak $20 ne bih ni došao ovde…zima mi, u pičku materinu! Oko 10h, vratimo se u stan i čekamo.

Stan je onako, dosta je veliki. Sa ulaza, jedna vrata pravo, onda hodnik skreće malo u desno, pa ide s leve strane otvor, to je kuhinja, ona je onako u američkom stilu, na sred stana, možeš iz kuhinje kroz trpezariju u dnevnu sobu, a možeš i sa druge strane iz kuhinje u dnevnu sobu.  Sa desne strane hodnika ima dvoja vrata i pravo je dnevna soba, a pored je još jedna soba.  Kupatilo je umuvano tu negde, čim uđes u stan, sa desne strane. Ona vrata pravo, što se vide čim uđeš, to je spavaća soba koja ima još jedno kupatilo. E da, i tri neke ostave, dve manje i  jedna veća…što bi moja baba rekla…Špajzevi! Toliko sam mogao da vidim, ostalo je sve bilo u onim flekama, dlakama, kesama i kutijama.

10 i nešto…čujemo kucanje na vratima…Hi guys, welcome to Canada! My name is Dwyane and you`ll be with me today. Pomislim tad…Jbt, kako nam onaj som nije rekao Welcome to Canada, nego…Vidiš ovo, to ti je telefon!…Ovo ti je stan!…A, ovo što dišemo, to je verovatno vazduh, je l’?!  Iskoračismo, Pajke i ja, tad, iz stana i zakoračismo u nepoznato.

Kanada. Zemlja javora i dabrova. Zemlja snega i leda…bar ovaj deo gde sam ja. Zemlja  samsunga i iphona. Zemlja imigranata. Koliko sam samo guglao Kanadu…život, ekonomija, klima…ljudi…stanovi i kuće…koliko sam samo puta čuo onaj vic o Muji i grtalici?! Svako mi je ispričao taj vic bar dva puta pre nego što sam došao ovde. I sad, kad sam došao…gledam, slušam, upijam…prvi utisci, šta znam…nije to kao na Google. Nemaš pojma koliko je sneg beo dok ti ne uđe u cipele, onako ispod nogavice. Ljudi su to, zemlja je to, sa svim svojim manama i vrlinama. Dvejn, baš onakav kakvog sam ga zamišljao…četrdesetak godina, odelo, kaput…nasmejan, kulturan, strpljiv, jako strpljiv…i pametan. Firma u kojoj smo trebali da počnemo da radimo ima ogranke u četiri različita grada u Kanadi. (Jok, u  cetiri  ista)…i Dvejn  je menadžer ovde u Edmonton branch. Vozi hondin SUV i rođen je u Edmontonu.

Stop, stop, stop!…How can I stop I`m in the middle of the highway?…autoput Yellowhead  highway prolazi kroz sam Edmonton i blizu je firme. Sreća u moje kese! To je bilo na putu do firme. Posle, još jednom na putu do…na putu do…do jedne zgrade, tamo smo bili da predamo za onaj SIN broj (Social Insurance Number)…i  još jednom kad smo bili do banke da otvorimo račun…i ostao sam bez kesa! Više mi nisu ni trebale. Koje sranje, a?!  Da sam se ja pitao, nikad ne bih otvarao taj paket sa motion sickness, iako je bio adresiran na mene, ne bih ga uopste prisvajao. Al’ nisam se ja pitao. Zamisli kad sam jednom seo na ringišpil?!?!?! Davno je to bilo, baš davno. Došao luna park, video igrice, oni automobili na struju i ringišpil! I ja se posadim u ljuljašku! Ccccc…vožnja krene i momentalno sam znao da je to bila loša ideja, stvarno loša ideja…zaustavili su ringišpil zbog mene.

U firmi smo bili kratko, obišli jedan krug po radionici, čisto da se upoznamo…svi su u fazonu…How are you? Onim ženama kad sam rekao da nisam baš najbolje, da imam motion sickness, polomile se da mi nabave neke tablete (ko zna kakve tablete su mi dale), mislim, pio sam ih milion vrsta i nikad mi ništa nije pomoglo.

Banka. U pitanju je RBC (Royal  bank of Canada)…šta znam, k’o i svaka naša banka. Uđeš, ono te s vrata dočeka službenica…How can I help you, Sir?…ti kažeš što si došao…ustvari  Dvejn je sve to odradio. Smestili su nas u neke sofe, nudili kafama, čokoladicama…sećam se onih čokoladica Kisssssss, uf, što te volim! 10-20 minuta kasnije ušli smo u jednu kancelariju u kojoj je ljubaznost službenika bila na svemirskom nivom!

– Je li, jel si poneo pare?…štrecnem Pajketa, jer sam znao da još nije prežalio onaj doručak!

– Što?! Koje pare?!…odbrusi on….Znaš koliko sam platio ovaj dukser na aerodromu, juče? $90! Jebale ih pare!…a, lepo mu stajao, pisalo…I love Canada!

– Kako koje pare?! Pa da kupimo ovu banku, vidiš da su svi nešto ljubazni, garant će da nam uvale nešto, ili to tako treba?!

metalni novacSećam se, jednom sam, znaš ono ”kasica prasica”…e, jednom mi se činija sa metalnim parama toliko napunila da sam morao da nešto preduzmem. Bilo je dve hiljade i nešto dinara! Eeej, dve hiljade…i  to sve po dinar i šta znam, dva i pet.  Desetke i dvadesetice nisam tu stavljao! `De tu da stavim 20 dinara…pet puta tako, i to je stotka…ne, ne…samo ona sića što se muva po džepovima. I sad, zamisli dve hiljade i nešto dinara po dinar-dva…jbt, osam kg novca! Spakujem ja to sve, onako sortiram po dinar, po dva, po pet, uvijem u papir i napišem…100 x 1 dinar = 100 dinara, i odem u banku.  Dobar dan!…Dobar dan!

– Ja bih da ukrupnim metalni novac. Sve je prebrojano i spakovano…kažem, i stavim pare na šalter.

– Juuuuuu, pa koliko tu ima?!…nije mogla ekstremnije da se začudi.

2600 i nešto je bilo, ne znam sad tačno.

– Pa gde si baš ovde našao da doneseš?….to mi rekla, majke mi, to mi je rekla. Uzela je pare, normalno, ali…bila je ljuta…da l’ što sam kod nje došao ili što sam uopšte došao? Ne znam je l’ sam trebao, pored, u poljoprivrednoj apoteci da ukrupnim pare, ili u frizerskom salonu, mesari…možda mi tu ne bi rekli…Pa gde si baš ovde našao da doneseš?!

Otvaranje računa i milion Pajketovih i mojih pitanja oko prebacivanja novca sa račun na račun trajalo je možda sat vremena, i onda smo ponovo otišli u firmu. Eto…k’o i svaka naša banka.

U firmi smo se zadržali jedno pola sata, ja sam tamo blejao u nekoj kancelariji, malo sam i dremao…ponuđen sam bio sa deset kafa…krofnama, čokoladicama, sve sam odbijao. Oko 15h Dvejn nas je vratio u stan.

A stan, od same pomisli na stan pripade mi muka, ali ne ona što sam imao, nego druga neka. Sećam se da nam je rečeno, još prvo veče, da će za neki dan da dođu ljudi koji su tu živeli, čije su stvari, da ih pokupe. I, jbg, kako sad mi da tu nešto sredimo kad će neko da dođe po stvari.  I sećam se da sam jedva čekao da vidim kako izgledaju ti ljudi koji ostave stan u takvom stanju. Četiri dana smo mi tako hodali između kutija i kesa, mislim, zgurali smo ih sa strane, ali ne može, mnogo ima, pazi kad su obe sobe bile pune, bukvalno. Kupatila smo sredili malo, jbt, ne možeš da živiš u svinjcu. Kuhinju isto, ali je sranje bilo to što smo sve mislili…Sad će da dođe neko…Sad će da dođe neko…ne možeš, kako, ne možeš da im diraš stvari. Na kraju krajeva, mislili smo, šta ako mi treba da se selimo…tek onda ne možeš da diraš tuđe stvari. I tako, četiri dana mi smo se hranili brzom hranom, jeli smo keksove, čokolade, čips…sve nešto što zahteva minimum spremanja i upotrebu kuhinje. Ja sam to doveo do savršenstva, ništa nisam ni jeo.  Pred vikend, popizdim i pitam Dvejna…Šta se dešava?…On, nije imao pojma, kao…Šta?  Objasnim mu lepo stanje stvari, i kažem, ili će da dođe neko, ili ćemo mi da idemo, ili…šta se dešava? Zove on Igora, tu ispred nas, i pita za stan…a ovaj, ni pet ni šest…Pa nek srede oni to, ja sam sredio koliko sam mogao, nek uzmu šta im treba, ostalo nek bace, rekao sam ja to njima još prvo veče!…Jebo te Bog, koji lažov! Kaže Dvejn…Poslaću ja sutra nekog da sredi ceo stan!…Ma joook, ništa se ti ne sekiraj, sad kad smo upravo saznali da nam je mamlaz rekao to još prvo veče, sad ćemo mi sami da sredimo!…Nismo uopšte mislili da će Dvejn da nas zavlači, nego nas je bilo sramota da on šalje nekog i šta ja znam.

Nemam sad živaca da ti opisujem taj nered i svinjac i fleke i dlake svuda, svuda, svuda…samo ću da kažem da mi je trebalo jedno sat vremena da izribam mikrotalasnu. Sat vremena sam vadio pseće dlake iz mikrotalasne! U Kini Jedu Pse, a u Kanadi ih izgleda prvo podgrevaju!  Celi vikend smo nas dvojica sređivali stan, ustvari petak posle posla, nedelju i ponedeljak.  Ponedeljak se nije radio, neki državni praznik…Family day. Subota je bila svojstvena! Tako da, ponedeljak uvece, stan, cakum pakum…sija. Kako i ne bi kad sam se penjao na radni sto u kuhinji i ribao viseće delove od gore onako, vadio pseće dlake i odatle! Nije mi jasno, kakav je to leteći pas bio kad su dlake završile tu…rasa ptičar dobila je sasvim nov smisao za mene.  Rezultat, pet kontejnera svega i svačega…od stvari, kojekakvih gluposti, cipela, do polomljenih vitrina i ormana, kreveta i šta sve ne. Jedino što je ispalo dobro u svemu tome je što smo sačuvali tanjire, tiganje i tako neke stvari bez kojih ne možeš, a i neke druge stvari…sokovnik, rokovnik itd. E da…u jednom kaputu, Pajke ladno nađe $100! Kad se nismo šlogirali! Jbg, jeste ovo Kanada i sve je lako, ali kada ti dođes iz Srbije, sa pozajmljenim parama, i u džepu imaš koliko imaš, i još uvek nemaš pojma gde je levo, a gde desno…$100 su kao kuća veliki.  Podelimo to i svako ode u svoje kupatilo na tuširanje! Nisam ni znao…ovde je Mr. Proper, onaj ćelavi što čisti sve…Mr.Clean!

E, tek tad sam mogao da se opustim, tek tad sam mogao da uđem pod tuš i da sperem sa sebe sve ono loše zadnjih dana, ono što se gomilalo. Počevši od aviona, svinjca u stanu, doručka od $20, ćebeta od $50…da, nisam ti rekao, drugi dan kupim neko ćebe, nema šanse da provedem još jednu noć onako…kupim ćebe, i to dam $50, najjeftinije. Nikad ga nisam ni raspakovao. Stan se ugrejao i sve je normalno funkionisalo. Bilo je onako hladno što niko nije tu živeo zadnjih par meseci. I Igor uopšte nije vlasnik tog stana. Što je on nama to rekao, nemam pojma? Vlasnik je neko sasvim drugi, doveo ga je Dvejn jedan dan u firmu, da se dogovorimo oko rente. A, one svinje što su imali letećeg psa…njih nikad nisam upoznao.

Ne znam, kad bi postojala neka skala kojom se meri, ono, naj, naj osećaj…ono, neko opustanje, kad te celim telom prođe ona prijatna jeza i kad te žmarci protresu svog. Ima onaj vic, ali jebeš vic…skala od 1 do 10 kad bi postojala…desetka bi bio sex…svršavanje…to bi bio taj neki osećaj koji ne može da se meri i poredi ni sa čim, a devetka bi bilo…znaš ono kad uđeš pod tuš…napolju hladno, mora da bude hladno, mislim tebi je svejedno kako je napolju, ali u glavi ti se stvara kontrast, napolju hladno, a niz leđa ti se sliva vruća voda…pa te jeza prođe, onako topla…gde voda prođe, tu se naježiš. Ja se tad mrdam polako, njišem se levo desno…lagano…izjednačavam jezu. I svaki novi trag vode, nova devetka…i imam osećaj…ono, ništa mi nije važno, ni na šta ne mislim…prazan sam…umoran sam. Da me tad neko pita…Dal da pritisnem ON na ovoj nuklearci…rekao bih mu…Maaani me, vidiš da se tuširam. E, tako mi je bilo tog ponedeljka uveče ispod tuša.

Vic…Pričaju tri tipa ko je kad imao vrh osećaj…Kaže jedan, Uf, kad sam bio sa onom ribom, proveo se extra, to mi je bio najbolji osećaj u životu!…Kaže drugi, Uf, i ja kad sam bio, sa drugom nekom devojkom, isto, najbolji osećaj u životu…a treći, Meni je najbolji osećaj bio kad sam bio u vojsci!…Ova dvojica zinuli…Kako, bre, u vojsci?!…Paaa, jednu noć, spavam ja, kad dođe desetar i poče da me budi! Trgnem se, vidim napolju kiša pljušti, hladnooo, novembar mesec, vetar duvaaa…a desetar će meni….Ajde, ajde, Milisave, tvoj je red za stražu!….A  ja nisam Milisav!!!

Subota. I Pajke i ja smo imali taman onoliko para koliko nam je trebalo za hranu do prve plate, i za lap top. Jbg, kako god okreneš, lap top moraš da imaš, ili nešto slično tome…ne može drugačije, skajp, ovo-ono, poruke me koštale Boga oca…bez lap topa i hleba se ne može. I to smo odlučili da kupimo kad dođe prva subota. E, a pričam ja na poslu sa jednim likom o tome,  gde ima tehnika i šta znam, gde da idemo, planiramo u subotu itd…stariji čovek, originalno iz Čilea, u Kanadi je već 30 godina. Nisam ni znao da Kanada toliko postoji…a ni Čile! Što je rekao Sid, vlasnik firme, još na intervjuu u Beogradu…U Kanadi, jedino je kamenje staro 150 godina, sve ostalo je mlađe od toga!…ja mu kažem….Moj komšija ima kuću koja je isto godište kao i Kanada, dok je ograda oko placa malo starija!  I tako, kroz priču, uputi mene taj čileanac, Francisco se zove, u radnju koja se zove BestBuy…i jos mi dade gift karticu, kaže…Evo ti ovo, ja sam je dobio odavno, i nikako da je iskoristim, i ne znam koliko para ima na njoj. Ja gledam….Thank you so much…šta drugo da kažem.

Došla subota. Naoružamo se Pajke i ja, kape, šalovi, rukavice, pare, i telefon sa navigacijom koja me zezala neki put, nije htela da učita mape. Eee, tad nije bilo S3, S4, 5, 6,pa iphone…ne, ne. Krenemo u jednu radnju, zove se Future shop, navigacija radi. Polako idemo, pešaka, gledamo usput kuće, ulice, auti prolaze…Kanada, sve nam novo, čudno…sneg, bre, ništa se ne vidi, sve belo i opet, zima u pičku materinu. Navlačim ja kapu na uši, ali ne vredi…hladno mi je!  Došli u Future shop, gledamo šta ima…nema ništa. Ništa nam se ne sviđa. Pitamo lika što je radio tamo…Gde još ima tako neka radnja…kaže on…The Source, u Kingsway mall….Uf, gde ti je to?…Pa kao, tamo i tamo, kaže lik…Ma pusti ti to, kaži kojom ulicom odavde, šta ako  navigacija počne da me zeza?!…On pita, pa kako idete donde?….Pesaka!….Kad se nije šlogirao, nije nam verovao. Objasni on nama, uhvatite tamo neku glavniju džadu i samo se držite nje, posle pitajte dalje, ali, da znate, daleeko je….OK.

Jbt, do tog Kingsway mall-a, mi smo išli, i išli, i išli….hladnooo…sneg na sve strane, još počeo i da pada…uopšte nam nije bilo lepo, ustvari nije nam bilo lepo posle prvih 200m od stana, ali ajde…lap top. Usput, nigde nikog da sretnemo, bar da pitamo da l’ smo na dobrom putu, navigacija ne radi…sranje, bre. Nekako stignemo do Kingsway mall-a…jedva! Tu smo jeli, kafa, okrepili se, povratili se, ugrejali se…ali The source, džabe…ništa…nemam toliko para…i ni Pajketu se tu ništa nije svidelo. Gledamo se….BestBuy?….Bestbuy! Ista scena, prodavac kojeg smo pitali za pravac, nije mogao da se načudi…Ajde, bre, opusti se, mi smo došli dovde pesaka, odande…Šta je za nas još do…dokle? Opet krenemo, i opet nije nam lepo, a još ni parking nismo prošli. Idemo tako idemo, i znaš ono kad…šta znam, stvarno nam nije bilo lepo, počeli smo i da se svađamo…Pajke nervozan, ja isto. Počeo da zaostaje iza mene, više ni ne prišamo. Došlo mi je da se vežemo kao planinari, tako smo i izgledali, jedini smo bili koji idu ulicom pešaka po Edmontonu u sred zime! A, dan pre toga mi je pričao kako voli da šeta, ne znam šta je mislio pod time?!

– Pa nisam mislio 100km za jedan dan!

– Pa nisam ni ja, ali tebi je sad najlakše da sedneš u neki taksi i odeš u stan!

– Neću!

Posle smo se pomirili, jer smo naišli na jedan deo gde nismo znali kako da pređemo put…lepo, ne vidiš ništa od snega! Sad, često prođem tuda, i pomislim…Koje smo mi budale?! Kasnije sam izračunao koliko smo to išli tog dana….19km! Po snegu i ledu na minus 30…uopšte nije lepo.

BestBuy. Sa vrata pitam lika koji me dočekao, ovde te svuda gde uđes neko dočeka sa pitanjem…How can I help you, Sir?…Molim te, proveri koliko ima para na ovoj kartici?…Right away, Sir. Provuče on tu karticu tamo negde i vrati mi je sa ceduljicom…$100! Kad nisam pao na dupe! Francisko, jbt, dao si mi 100 dolara! Tu i kupim lap top, za 100 dolara skuplji nego što sam planirao da potrošim…200KS, 3000cca, TDI….! Pajke je sebi kupio par dana kasnije.  Vratili smo se taksijem u stan.

U utorak, ponesem Francisku neko voće i sok, provalio sam da se on zdravo hrani…gledao me kao da sam poludeo. On se više iznenadio za voće nego ja za sto dolara.

Tamo gde smo ono doručkovali, 20 dolara sendvič…50m dalje ima jedan veliki market koji se zove SuperStore (tu ima sendvič za 3 dolara), tu smo kupovali sve. Prvi put kad sam ušao, to nikad neću da zaboravim, odmah pored ulaza jabuke, jedno 800 sorti jabuka i svaka sija…sija, cakli se kao da ih je neko glancao! Kao da su od stakla! Pomislim…eto ti Kanada, valjda ovde sve sija, sve je lepo, koliko vidim svi su nasmejani i svugde te dočekaju sa, how can I help you.  Na poslu se ponašaju prema nama kao da smo zlata vredni. Dvejn je tri nedelje dolazio svako jutro po nas i vozio nas na posao i popodne vraćao u stan. Svako pitanje je odgovoreno, sve  što smo zatražili, dobili smo…svaka želja je ispunjena. Pored jabuka, poređane su mandarine…obične. Prve dve nedelje sam živeo na mandarinama i uporno tražio košticu…nisam je našao. Da l’ je moguće da ovde čovek ne može da se zagrcne?

 

 

 

 

 

5 thoughts on “Mandarine bez koštica (2. deo)

Ostavi komentar