Kitchen appliances

Kitchen appliances u prevodu znači, nepoznati predmeti u mojoj kuhinji! U njih spadaju frižider, mašina za sudove, šporet sa sve rernom, nju ću da naglasim i, ne znam kako su se masina za veš i sušilica uvukle tu, u kuhinju, ali i to svrstavam u nepoznate predmete.

Mašina za sudove sam čuo da postoji i video sam je jednom, ali to je sve! NN osoba za mene, bila i ostala. Frižider, hm…frižider…kažu, cevanica je deo noge koji služi za pronalaženje nameštaja u mrklom mraku…naročito kad, u tri ujutru, bauljaš do frižidera tražeći sladoled.

Šporet. Do 2013. godine, šporet nisam znao ni da uključim. Ne hvalim se ovim niti se žalim…samo kažem. Kafa i ponekad palačinke…to je bio jedini kontakt mene i šporeta. Rerna? Šta to bese rerna? Došavši u Kanadu, cimerovanje je počelo, i ja, uzdao sam se u Pajketa najviše, a on, zabio mi nož u leđa!

– Je li, Pajke (kad sam se malo oporavio, i kad sam počeo da jedem normalno, ustvari kad sam počeo da jedem uopšte) jel ti kuvaš?…pitam ga.

– Oćeš kafu, šta?…iscima me on.

– Ma jebala te kafa, lepo te pitam! Jel umes da kuvaš?…iscimam i ja njega.

– Aaaa, to! Paaaa….NE! Ti?…valjda se i on u mene uzdao.

Prođe mi kroz glavu…da l’ da mu pomenem palačinke? To mogu da napravim, ustvari mogu kad mi neko drugi pripremi smesu! Ih, koliko sam puta tako pekao palačinke! Dobijem gotovu smesu, zamućenu, sipam jednu kutlaču u vreo tiganj, kad prođe 35 sekundi, onda malo protresem tiganj, da se odlepi. Zavisi, nekad čekam 30 sekundi, ima razlike između plina i struje…i onda je onako bacim da se okrene. Ustvari, malo se odmaknem od šporeta pošto, kad bacim palačinku, nikad ne cimnem tiganj dovoljno jako jer se bojim da ne preteram u okretanju, nego, šta znam…uvek mi zafali trzaj, zato se ja i odmaknem od šporeta malo, da mogu da ispratim let i okret palačinke i dočekam je onako, skoro kod patosa. Onda se uspravim, vratim tiganj na šporet i jos 25 (ili 20) sekundi, opet kažem zavisi i to je to! Neki kažu sve je u zglobu…ma jok, sve je u čučnju! Jedino šta ne valja, to je što me leđa i kolena bole posle 20-30 palačinki, zato nikad i nisam pravio više u jednoj turi…i zato nisam Pajketu ni pomenuo palačinke. Posle tog razgovora, obojica smo znali da ćemo da poumiremo od gladi! Osim, ako…

Odvažim se jedan dan, recept…ćufte sa komadićima kačkavalja unutra i neki sos. Taj sos sam odlučio da ne pravim još dok sam čitao recept. Dakle, samo ćufte, sa sirom unutra…OK! Šta tu ima teško, samo pratim gramažu i kašičice ovoga i onoga i pročitam uputstvo za rernu. Francuski, spanski, kineski i nemački jezik preskocim, engleski pročitam. Nije mi problem, stvarno nije…bake je peći, broil je isto peći, nije mi jasno što su stavili dva prekidača za istu reč…grejač jedan, grejač drugi, grejač gornji, grejač donji, ustvari to su samo dva grejača, i…jebali ih farenhajti! Ima cela jedna mala formula kako se celzijusi pretvaraju u farenhajte!  Izguglam to. Napravim ćufte, uguram kačkavalj u njih, malo ga i od gore stavim, a šta, Pajke neće ni da primeti da fali sos, i gotovo! A da, so uopšte nije slana kao što je slana kod kuće!  Ne zezam se, znaš koliko sam neslanog paradajza pojeo dok nisam provalio koliko ove soli zamenjuje medju prste one soli! Dok sam pravio ćufte, to je bilo konvertovanje samo tako…kašičica i jos malo je kao jedna kašičica iz recepta, znači, dve kašičice soli, po receptu, je dve kašičice + još malo + još malo u stvarnom životu. Dežurao sam ispred rerne, otvarao je sto puta, gledao…i na kraju, nije ispalo loše, na oko! A na ukus?…Pajkeee, ajde, Pajke…gotovo je!

Proba on, i ne znam da li je bio mnogo gladan ili je stvarno bilo jestivo, čak šta više ukusno, i reče mi…Još samo Mocarta da pustiš i ništa mi više ne treba!…i ni dan danas ne znam zašto je to rekao?! Da li su ga te mesnate loptice pune kačkavalja setile na mocart kugle ili je to rekao zato što se uz Mocarta i Vivaldija jedu neka prefinjena jela?…nikad ga nisam ni pitao. Probam ja…i ne kažem ništa. Pojeli smo to u roku od odma’! Tako sam se upoznao i popričao sa rernom na imperijalnom jeziku, tek sam posle provalio da sa druge strane uputstva ima tabela  fahrenheit to celsius.

Dobro je što ima raznih klopa koje su već spremljene, gotove, samo ih ubaciš u rernu, malo zagreješ…i jeeedeš. To je stvarno dobro, inače, ko će da se mlati opet sa spremanjem klope, izgubim silno vreme, potrošim ceo dan za pola sata žvakanja!  Ozbiljan sam, po meni je klopa samo gubljenje vremena. Koliko se samo vremena potroši na spremanje klope, nabavku, skladištenje…znaš ono ”Čuvati na tamnom i hladnom mestu”…dođe mi da okrečim špajz u teget plavo i okačim sliku polarnog medveda unutra. Pa kao da to nije dosta, nego posle moraš još i da jedeš, moraš da sediš za stolom pola sata ili koliko, i gubiš vreme! I znam ja kako to sad ispada…A šta bi ti, majke ti, radio za tih pola sata?…Otkud znam?! Osvojio svet? Završio neku školu? Pročitao knjigu? Igrao igrice? Pisao nešto? Zezao se sa kartama? Ne znam, jer sam primoran da sedim za stolom i jeeedem! I to, ne jednom dnevno, nego tri puta! Najčešće dva, ali….gubljenje vremena, kažem ti! Ko je i izmislio da mora da se jede?! Kad god bi me baba terala da jedem, tako sam odgovarao! Dobro je što ima raznih klopa koje su već spremljene, da se kupe, ali, ako ti ukusi i začini u njima ne odgovaraju, onda moraš sam da spremaš. I mi smo spremali. Posle onih ćufti, bilo je tu i musake i pasulja i gulaša i svega, silno vreme izgubismo spremajući hranu. E, a da ti ispričam i ovo, dok sam još u kuhinji…

U firmi, bio je običaj da svakog drugog petka, neko od radnika spremi klopu za sve zaposlene.  Ne mora to da bude nešto šta ja znam, neka klopa koja može i ne mora da se podgreje, nešto što se spremi uveče pa se jede sutra oko podne…nešto za 40-tak ljudi! E sad, nije to baš tako prosto kao što izgleda, ipak je to 40 obroka i svašta nešto. Firma sve plaća, to nije problem, ko sprema klopu, donese račune i dobije novac nazad, ali trebalo je spremiti! Ma, ni to nije strašno, kad malo bolje pogledaš, to je 40 ljudi, na svake dve nedelje, tvoj red dođe jednom u dve godine, tako nešto. A, uvek ima onih koji to vole, pa se javljaju svaki petak! Super je to, ozbiljno, spoje se stolovi u tom nekom velikom prostoru čim uđeš na vrata firme, i tu svi dolazimo, ono klopa…šta znam, cool mi je to…novo mi je to bilo. I, tamo negde između onih ćufti i musake sa Pajketom, dođe i moj red. Toliko sam se bio ohrabrio da sam jednog ponedeljka otišao kod Dvejna i tražio da ja spremam klopu sledećeg petka. Znao sam da će Pajke da mi pomogne, jbg, morao je…uuu, al’ se iznenadio!

– Šta si uradio?! Prijavio se! Si ti normalan?! Ti znaš da je to 40 ljudi, eeej, ako sjebeš nešto, ostaće gladni! Ima, bre, da te vrate u Srbiju prvim busom!…rasplamtao se Pajke.

– Neće samo mene, i tebe će!  Znaš da moramo zajedno da spremimo!…bilo mi je smešno.

– Boli me kurac! Ja s tim nemam ništa!…a njemu nije.

– Aj, nemoj da si peder! Šta, nećeš da mi pomogneš?

– Kad je to?…pita on.

– Sad u petak.

– Ccccc, ti nisi normalan!

U četvrtak, posle posla, odemo mi u SuperStore i kupimo sve sto je trebalo, držali smo se recepta. Odlučili smo se za pljeskavice, ćevape…a, to je isti đavo, samo drugačiji oblik, al’ šta oni znaju i ražnjiće, onako na štapiću. Rešili smo da stavimo malo svinjetine na tanjir prosečnog kanađanina. Zato što oni samo govedina, pa govedina…beef…beef…beef! Salata, paradajz, krastavac, paprika i sir. I, ja se smislim, napravicu neku tortu! Eeej, možeš da misliš koliko sam se ohrabrio! Neku jednostavnu, nešto što ne zahteva probu, nešto što i ću i ja umeti da smutim….torta Lenja zena. Prevrnuo sam pola Edmontona da nađem plazmu i eurokrem, pošto fora je bila, sve iz Srbije. Ni mikser nisam imao, morao sam da kupim.  A torta je bila zato što, jednom prilikom, jedan lik, Marsel se zove, kad je bio jedan od ručkova, rekao je kako niko ne pravi ništa slatko za posle ručka. I ja mu kažem…Marsel, when time comes, I`m gonna make you a cake!

Plan je bio da spremimo sve u četvrtak uveče i sutradan na poslu raspalimo roštilj…ima tamo sve, i roštilj i sve potrebno. Pazi sad, da se vratim na ono gubljenje vremena, nas trojica, još jedan lik nam pomogao, smo spremali pljeskavice i ćevape, seckali i nizali meso na štapice od pet popodne do jedanaest uveče! Mogli smo da spavamo za svo to vreme! A i uopšte nije bila zajebancija, stotinak pljeskavica, pa koliko ćevapa i zaboravio sam, pa ražnjići…mislim, treba vremena da se to sve umesi i spremi! Pajke je to radio. Recept sam mu dao, uz prethodno konvertovanje soli u so! Izgleda mi da postoji imperijalna so i metrička so! I pazi sad, dve tone mesa, koliko smo kupili, nisam mogao ono…šta, 45 kašičice soli po receptu, to je 45 kašičice + još malo + još malo + još malo + još malo + još malo i tako do 45! Ne, ne…računao sam to, ni sam ne znam kako…i luk…pička mu materina i onom ko je farbao taj luk, pa napravio crni i beli! Crni luk je ovde osam puta jači nego kući! To sam prvi put provalio isto sa onim ćuftama jer sam toliko plakao da sam morao da kupim one naočare za ronjenje za sledeću glavicu!  One su odlične za te stvari, ne dopire ništa do očiju!

Gleda Pajke sve one glavice što smo kupili i kaže…Jbt, ja ću da umrem dok ovo oljuštim!…uzeo je neki ventilator i uključio da duva u njega…prema meni! Beli luk je normalan. Posle je uzeo jednu flašu, i celu tu smesu mesa razvukao preko stola, kao kore. Onda je uzeo neku činiju, manju, i kao krofne kad se prave, utisnuo i napravio svaku pljeskavicu iste veličine! Ja gledam i setim se…Mašta je važnija od znanja! Dok se on bavio time, ja sam mutio šlag i  eurokrem, plazmu sam našao već  samlevenu. Salatu smo planirali da tamo, na poslu, seckamo. 23h je bilo kad smo završili sve, i bili smo umorni kao da smo ne znam ni ja šta radili, mislim da smo se tri puta posvađali u toku te večeri.

Ujutru, treba da krenemo na posao, ja se ufrčio propast, sve mislim šta ako je preslano, ako se oseti luk previše, proveravam spisak da nešto ne zaboravimo…sve me neka nervoza hvatala!

Dođe i vreme za roštilj. Oko jedanaest Pajke upali vatru, mislim pusti plin i kresne upaljač, a ja odem da spremim stolove i seckam vagon salate, pomagala mi jedna Kayla. Kad je to zamirisalo, jbt, od spolja, kroz shop, kroz magacin do kancelarija…cccc…mirišeee propast! Ovi počeli da izlaze iz kancelarija i…Šta je to? Šta je to? Šta je to?…Sigurno nije beef, jebala vas beef, nigde trunke masti nema, ovo bre, vidi kako curi mast, pa miriše, paaaa…Eee, Pajke, gasi to malo! A Pajketa boli uvo, opustio se skroz, tražio pivo, ono, dok roštilja! Kaže…Brate, ko da sam na Dunavu!

Klopa je ispala tako dobra, možda su i oni bili malo više gladni, ko će ga znati…ustvari, u jednom momentu sam otišao do Pajketa i pitam ga…

– Si probao?

– Mhm! Super je ispalo!…odgovori mi

– Odlično!….pih, očekivao sam da kaže nešto…nešto u stilu, a on, ni Mocart, ni Pikaso, ni Fanđo, ništa! Vratim se i počnem da sečem tortu i spremam tanjiriće.

Posle klope, svaki radnik nam je prišao i onako ponaosob čestitao na izvanredno spremljenoj hrani, i zahvalio se! Pajke se oduševio, a ja? Ja sam razvukao osmeh od magacina do shopa, od stana do firme, od Kanade do Srbije i bilo mi je drago, uf, što mi je bilo drago!…A  Marsel?…Fucking cake was awesome!

– I know…I know…

Pola sata kasnije, pitali su me da i kroz dva petka opet bude naša klopa, rekao sam…Pitajte Pajketa?! Čuo sam ga kako se razgalamio, fuck ovo, fuck ono…A ti, oćeš ja da ti kupim kartu do Srbije!

Posle smo se toliko usavršili da smo prešli sa rerne na tiganj! I to, bila je jedna Toyota ispred zgrade, neko od stanara je vozio taj auto. Boju je imala, onako braonkastu, zlatnu, ružna boja propast, ali to nam je bilo merilo kad pržimo pileće…nemam pojma, nešto pileće, kao neke ćufte, već gotove, samo malo da se proprže. Znaci, kad je boja ista kao na tojoti, onda može da se jede! Par puta, auto nije bio tu, došlo mi je bilo da siđem dole i sačekam čoveka…Ajde, bre, de si, crkosmo od gladi!

Kad sam se preselio u drugi stan, kad je cimerovanju došao kraj, prvi dan, pogledam kroz prozor i vidim neki auto zelene boje, pomislim…da budem vegetarijanac, nema šanse! Onda sam razvio novu tehniku.

Samo da ti kažem, one sekunde za palačinke i ova boja na autu, to sve mora tako. Kada bih  se ja uzdao u moju procenu, pa sve bi bilo zagorelo, svi bi vozili crne automobile. Zato je nova tehnika koraci! Više ne gledam na sat i ne merim sekunde, sad, i ova kuhinja ima dva ulaza, i sad kad nešto pržim, tačno znam, normalnim koracima izađem na jednu stranu a uđem na drugu i kad sam kod šporeta tad je vreme da se okrene to nešto u tiganju! To, ako je ringla na medium, a ako je malo ispod, onda idem duž hodnika do prve sobe, pa nazad!  I tako, imam razdaljinu za svaki podeok jačine ringle. Jedino šta ne valja, kad sednem da jedem, umoran sam propast.

I zato cu još jednom da ponovim, spremanje klope je samo gubljenje vremena, živaca i snage!  I, i dalje se pitam ko je i izmislio to da mora da se jede? Problem gladi u svetu bi bio rešen da ne mora da se jede!

E, i još da ti ispričam kako sam se jednom posvađao sa šporetom. To je bilo sad skoro, u ovom drugom stanu.

Ima na šporetu neki, ja ga zovem Budilnik, a ustvari nikad ga nisam upotrebio i služi da naviješ vreme, alarm, da ne zaboraviš na rernu kad nešto pečeš. Star je, nije digitalni nego analogni, navija se i šta znam. I kažem, nikad ga nisam upotrebio, jer kako mogu da zaboravim na rernu kad sto puta proveravam da l` je gotovo. I jednom, probam ja, da vidim kako se to uopšte i navija, podešava. Provalim, i pomislim…glupost…batalim. Posle 15 minuta oglasi se alarm?! Pišti onako, ali ne dovoljno jako da se čuje van stana, ali dovoljno jako da ga čujem gde god da sam u stanu. Pomislim…Šta je ovo? Pa nisam ga ostavio navijenog! A da, rerna tad nije radila, samo sam proveravao to sranje. Ugasim ga. 10-15 minuta kasnije, opet pišti?! Opet ga ugasim, i kao prekontrolišem podešavanja, ovaj put ga stvarno ugasim. Sve se to dešavalo onako, ujutru. Završim sa kafom i odem u SuperStore, zapištao je još jednom dok nisam krenuo.  Vratim se, i sa vrata čujem alarm, pišti već ko zna koliko! Kažem u sebi…Koji ti kurac?! Kažem na glas…Koji ti kurac?! Već ono, nervira me! Gledam, gledam…ugasim ga, upalim, ugasim, upalim, opet ugasim, opet upalim…valjda sam mislio, ako ga izmorim neće više? 10-15 minuta kasnije opet! Stanem onako pored šporeta, ruke na kukove…mislio sam, ako vidi da sam nervozan, valjda će sam da prestane! Ma jok..odem u WC, izađem, on pisti, odem da bacim đubre, vratim se, alarm pisti. I šta god da sam uradio, nikako da ga ugasim trajno, uvek se javi posle 10-15 minuta! I đavola se ne čuje u hodniku zgrade, to sam ja samo mislio da se ne čuje. Kad sam se vraćao iz SuperStora, čuo sam ga napolju! I tako, 17. put kad je zapištao, skočim i…samo da ti kažem, cevanica ne pronalazi nameštaj samo u mrklom mraku, bez problema i u sred bela dana pronađe nogu od stočića! Došepam do fuckin` Budilnika, i šta drugo, kao i svaki normalan lik, tresnem rukom, polomim staklo što je bilo preko, ulubim šporet, i valjda su se neke žice spojile, jer je zavarničilo iza i nestalo struje u pola stana! Očistim polomljeno staklo, vratim lim na šporetu i pozovem menadžnent zgrade da reše problem sa strujom…ja sam moj rešio! Alarm se više nije javljao, mislim da se naljutio?

loundry roomVeš mašina. To je jedna sprava koja je osmišljena i napravljena da zagorča život svakoj osobi koja se nađe u njenoj blizini! Prvo i prvo, znaš recimo u filmovima, ili u onoj seriji Big Bang Theory, uspešno prevedena Štreberi, ne znam samo sa kog jezika. Znas kad Šeldon stalno ide u podrum i pere veš, pa Peni…tako je i ovde. Retko koji stan ima veš mašinu u njemu, i sušilicu. Nego jedna, za sve stanove, ili dve, ajde dobro, zgrade su male i nema puno stanova. A, ako ima puno stanova, onda recimo ima jedna mašina za veš na svakom spratu…po jedan laundry room.  Kod mene ima 16 stanova i jedna veš mašina i jedna sušilica! Koje je to sranje, ne mogu da ti opišem! Kad god siđem dole, pošto je u podrumu, zauzeta je.Onda, taj/ta, čiji je veš unutra zaboravi da ga izvadi, pa se dodatno nerviram. Onda, kad ga izvadi, ne očisti filter, pa ja za njim ili njom vadim kojekakve dlake i svašta nešto, i na kraju, kad ubacim moju majicu da perem, ne mogu, a da ne pomislim…jbt, malopre su se tu prale usrane gaće od nekog  narkomana, ili od one kurveštije što živi tu preko puta hodnika! Možda i oni tako misle za mene, otkud znam. Znam samo da onaj, što je to tako udesio, uopšte nije razmišljao!

Pazi koje je tek to gubljenje vremena! Ja treba da sanjam kad će ko da pere veš i da suši, pa da uletim između sa mojim, da ugrabim priliku kad je ima! Ne kad mogu ili hoću, nego kad je ima. To je jedna stvar, druga, ne znam za ostale, ali ova ”moja” mašina ne radi na novčiće, nego na karticu. I to, posebna kartica koja se dopunjuje novcem na posebnim automatima, na posebnim lokacijama. Neke benzinske pumpe ga imaju, itd. I sad, zamisli zaboraviš da dopuniš karticu, jednostavno zaboraviš, jbg, ljudi zaborave da jedu, pa umru od gladi, ko će još da misli na kartice za veš! I taman siđeš dole, još u hodniku provališ da mašina ne radi, onako tišina…i uletiš s vešom u bubanj, ispodešavaš sve…čisto – nečisto…prljavo – može još malo…smrdi – ne oseti se toliko…iskuvavanje – prženje – dinstanje, i ono, pomisliš…Al sam ih zajebo! Sad ću namerno da zaboravim na veš! Gurneš karticu i ono piše…balance $0.75! To je dovoljno para da izvadiš karticu i isečeš vene s njom! I to, onako polako da ciguligaš, pošto nisu baš oštre, u  agoniji, jer je nedelja predveče, napolju ima metar snega tamo gde je čisćeno, i minus 30 je, a ti nisi siguran da li ona pumpa radi sad?!

Ima i ona situacija….E, ćemo da idemo popodne…Ne mogu, čekam da završi mašina…ili Čekam da se oslobodi mašina!…Ma jebeš mašinu, eno pored reke, na platou dele ferarije!…Ma, jebeš ferari, vidiš da sam u gaćama, nemam više šta da obučem!

I tako, silni parovi u serijama i filmovima upoznaju se u perionicama i po raznim podrumima gde se pere veš. Pa je l’ nije Rejčel ono imala dan i satnicu kad ide u perionicu, a Ros  nameštao svoje vreme da se sretne s njom tamo. Tako je to, jednostavno ne možeš drugačije ako živis u tuđem stanu. Možda bih trebalo da napravim, kao onaj Japanac u Tesnoj koži…Raspored korišćenja veš mašine za maj!

Sve u svemu, skontao sam da je najbolji prevod za kitchen appliances, predmeti u mojoj kuhinji koji me jako nerviraju. A mašina za veš? To i nema neki prevod, to je samo skraćenica od Mašina Za Vešanje, jer kad god treba da perem neki veš dođe mi da se obesim!

I pisao bih sad još, al’ moram u podrum da izvadim veš….

 

3 thoughts on “Kitchen appliances

Ostavi komentar