Putovanje u središte Kanade

Kažu, kad nešto treba da pišeš, početak je najteži, najteže je da počneš, posle ide lako…bla-bla…Lažu!…Odma’ da pobijem tu teoriju i tvrdnju – lažu! Ja, evo bez problema već osam dana pišem ova dva reda, ništa lakše!

Kamloops. Ako ne znaš šta je Kamloops…hm…ako ne znaš šta je Smisao života, možda da pročitaš onaj vic o Dalaj Lami i Ričard Giru, a o Kamloopsu ću ja da ti pričam. Zašto Kamloops? Nemam pojma! Tako su ovi iz firme organizovali još prvu grupu ljudi, te, s toga i mi smo ”poštovali” proceduru!

Da se vratim malo unazad…kada smo došli ovde, ja i još par nas, pa dok nismo saznali za opciju polaganja engleskog jezika zarad ostanka u Kanadi, jedino što smo imali je bila ITA! To je, nemam pojma šta je, zvaću je samo ITA, vidim odaziva se na to! Dakle, ITA su neki ljudi, kojima možeš da dokažeš svoje radno iskustvo iz zemlje odakle si došao.Onda im priložiš  još jedno 1000 radnih sati ovde u Kanadi i oni ti omoguće da polažeš test iz branše odakle ti potiče iskustvo! Znači, ITA me pozvala da polažem test!

E sad, firma je to organizovala za 5 ili više čoveka, tako da, kad je nas  6-orica dobilo potvrdu poslali su nas u Kamloops. Kažem, nemam pojma zašto tamo, valjda što je druga provincija, British Columbia (ja sam u Alberti), pa su drugi zakoni, i šta ja znam. Tamo valjda kad se iznerviraš, pa kokneš nekog dobiješ manje da ležiš! Sve u svemu, taj test i sve to je da bih dobio ticket! A tiket je kao neka potvrda da si to što jesi…ili nisi. Pošto se ovde ne priznaju škole koje si ”doneo” od kuće, itd…tiket je jedino rešenje. Ne samo za mene i kanađani kad završe školu idu pa polažu test zarad tiketa…jer, tek onda možeš da radiš to što radiš, onda si legitiman cvećar, ili mehaničar, ili kuvar…! Ja nisam kuvar, nisam ni mehaničar ali jesam zavarivač. Kako i zašto sam išao na taj test iz mehanike, ispričaću ti drugom prilikom.  Za sad…

Pozove mene ITA, test zakazan za početak juna, grad Kamlops, provincija Britanska Kolumbija. Dobili smo adresu gde da se javimo za smeštaj, adresu škole, broj učionice, i vreme…16:00 petak, 04. jun 2015. počinje prvo predavanje! E da, nismo mi išli samo na test, nego su bila zakazana predavanja tokom vikenda i onda u ponedeljak test. Nas petorica srba i jedan kanađanin, neki Kenn! Kaže Pajke…Idemo kolima, ja ću da vozim!…OK. Kasnije, kako se približavao datum, Marko se ubaci i kaže…Ja ću da idem mojim autom, bolje kad su dva auta!…OK.

A i bolje je dva auta, prvo i prvo zbog gužvanja, a drugo, šta, nešto se pokvari, ili ko zna, mislim ima službe koje dođu do tebe gde god da staneš, pa ti donesu vruću kafu i ‘ladnu vodu ako treba, ali opet, nikad se ne zna. Tako da je bilo idemo sa dva auta, Pajke i Marko. A Ken, on će sam, on je još na početku rekao da će da iznajmi auto i ide sam, a i niko nije hteo s njim, On je neki čudak, ono smor i te fore, čačkalica u usta i 80 kg hrane, country music i to ti je Kenn.

Samo još da ti kažem da, prošla grupa koja je bila na testu, popadali k’o ništa! Oni su mislili…A, šta, odem tamo, samo se pojavim i to je to! Pa da, kako da ne, samo se pojaviš, položiš test i onda je to to! Još kad su dobili obične olovke na testu, tek su onda mislili….Pa da, neko će to posle da prepravi hemijskom! Nisu ni pomislili da je obična olovka tu da ako TI zajebeš, da TI možeš da prepraviš u toku testa! Pitam se šta li su uradili sa gumicom koju su dobili, pojeli je?!

Test je, normalno na engleskom jeziku (pa jok na japanskom) i prošla grupa je imala nekog prevodioca. Neki lik iz Vankuvera, iz firme, što je najbolje znao engleski, poslali ga s njima da im bude prevodioc. Ma nema ništa od toga! To su sve stručne reči, jedna reč u pet rečenica ima pet različitih značenja itd, itd…garant ni ITA nema pojma o čemu se radi u tom testu ali ajde! Kažem, popadali kao ništa! Posle toga, ITA odlučila da viče ne dozvoli prevodioca.

Dan pred polazak, ja bio na poslu, smena mi je od 14:30 do 00:30. Dok sam došao u stan, dok sam se istuširao, ovo-ono, legnem da spavam i navijem sat za sat vremena da mi zvoni! Jbg, u vojsci kad imaš sat vremena da spavaš, to je piiiii, luksuz!  Marko još gore, on nije ni spavao!  Ostali su radili u prvu smenu, tako da ono, bili su odmorni!

Dogovor je bio da krenemo iz Edmontona oko tri, pola četiri ujutru, da bi stigli tamo malo pre nego što predavanja počnu…da se smestimo. Inače, Edmonton-Kamlops oko 900km u jednom pravcu. Dođe Marko po mene, sednemo u auto, uključimo navigaciju i slušamo, kaze: Krenite prema zapadu, posle 550 km skrenite levo. Iiiii, jebo te, isključimo navigaciju i krenemo!

Još uvek mrak, ‘oće da se razdani, neće. Hladno, jun mesec, a hladno propast…magla neka. Tu, na izlazu iz Edmontona ima neka jezerca, pa odatle i ta magla…ne vidiš ni kamion pred nosem!

– E, daj negde ako vidiš pumpu da stanemo da sipam gorivo!…kaže Marko.

– Pa  kol’ko troši ovaj mitsubishi, prešli smo celih 30 km?!…pomislim.

– Pa  kolko troši ovaj micubiši, prešli smo tek 30 km?!…kažem.

– Ma nisam ni sipao kad sam krenuo.

Pogledam u telefon, vidim neka Shell pumpa, tu na 30km, kažem mu to, zovem ove iza (Pajketa), da im kažem to za pumpu…OK. Skrenemo mi…Shell pumpa…znak Šel, školjka i osvetljenje vredi jedno $20.000, a cela pumpa sa sve gorivom jedno $200! Jebo te kakva pumpa, nema nigde nikog, ne možeš da sipaš, nema automat za karticu, keš nema kome da daš, zaključano. Vrata drvena sve se vidi kroz njih, vidi se da unutra niko nije ulazio još od 1965. Sa strane piše Washroom is at the back, no keys necessary!…Odem iza, stvarno  WC, na vratima piše Out of order! Sledeća pumpa 65 km niz put i automat za točenje goriva je radio.

– Dva stajanja za sat vremena, nije ni to tako loše, stići ćemo u Kamlops za jedno osam dana!…kaže Marko.

– Ma jok, sad ćemo da pičimo, nema stajanja!…odgovorim

Pola sata kasnije, zove Pajke…E, mi smo gladni! Aj, sledeće mesto, usput je neki gradić Edsen, Edson, tako nešto, aj stanemo tu kod Hortonsa!

– Ajde!…stanemo tu. Kafa, doručak, po 70 cigareta svaki i krenemo dalje.

Sunce sinulo, nema više magle, put se otvorio, onako pravac koliko ti pogled doseže, toliko je  prav…nema kraja. Ustvari ima, gubi se tamo negde u daljini, nestaje među planinama čiji se obrisi tek-tek naziru. I ništa više ne vidiš, znaš da ima šume neke, tamo, u podnožjima planina, znaš da je nemoguće da se put tako uliva u stene, mora da skrene negde, mora biti neka krivina! Ništa. Setim se profesora Lidenbroka i onog klinca kako su putovali u središte zemlje! Pomislim, mi nemamo vodiča, svejedno, zaboravio sam i kako se zvao, naš vodič je navigacija u telefonu, ipak je ovo moderno doba, možda i ne treba ući u vulkan, možda nas tamo…čak tamo, u daljini, čeka neka pećina, i možda kroz nju stignemo do središta BC-a?! Pored nas, ništa, zemlja, trava, dva žbuna i to je to. I dok auto ide sve čekaš da naiđes na tu vijugu, na krivinu, pećinu, ništa. Jedina krivina puta je bila vertikalna, jer on samo prati oblik Zemlje i zato nestaje u daljini. Dušu dalo da zaspiš za volanom! Blebetali smo svakakve gluposti.

– Je li, Marko, pokušavam već otkad da provalim, po čemu je Kanada poznata? Šta tebi prvo padne na pamet kad pomisliš Kanada?…pitam ga

– Kako to misliš?

– Pa, ono, neki brend, neko ime, nešto, građevina, grad, nešto što asocira na Kanadu? Na primer, ja kad pomislim Francuska, ne mogu, a da ne pomislim na Pariz, Ajfelov toranj…Italija me asocira na picu…Španija na koride i bikove…Nemačka, volksvagen…i, verujem da nije to samo sa mnom, nego većina ljudi isto ili jako slično misli. Kip Slobode, ili Nju Jork će nekoga da asocira na Ameriku, a nekog ce Holivud, ali to je to, svi znaju šta je Holivud ili Ajfelov toranj ili pica, mercedes, Dostojevski. A Kanada? Ima ovde mnogo nafte, ali kad kažeš  reč nafta, svi odma,  Emirati, Dubai! Pa, onda, šta znam, domaćih automobila ovde nema. Neke poznate ličnosti, si znao da su Pamela Anderson i Džim Keri rođeni u Kanadi? Verujem da ni Pamela ni Džim to ne znaju! Neke istorijske ličnosti sad i ne mogu da se setim, a i koje istorijske ličnosti, svaka istorijska ličnost ovde je do pre par godina bila živa! A? Šta ti misliš, po čemu je Kanada poznata, ali celom svetu?…pitam Marka

Ćutao je narednih 70 km. Gledam da nije zaspao, pitam…I?

– Brate, ne znam! Razmišljam i ništa mi ne pada na pamet! Sneg, ima ga svuda, a i ako neko treba da bude poznat po snegu onda je to Rusija. Svakom srbinu Kanada je poznata po onom vicu o Muji i grtalici, al to nije to! Razmišljam, Tim Hortons, bajagi institucija za kafu, krofne, ali, ako zakoračiš jedan korak van Kanade i kažeš Tim Hortons, neko će ti reći…Hi Tim, my name is John, nice to meet you!

– Pa to ti kažem, ja razmišljam o tome odavno!

Narednih 200 km obojica smo razmišljali, onako na glas, lupetali svašta, smislili ništa. Kanada je poznata ni po čemu.

put do KamloopsaJasper. Džasper je nacionalni park, wildlife i sve ostalo, tu počinju Rocky mountains (za Vinetua i ostale indijance, Stenovite planine). Tu je put počeo da vijuga između planina, pored jezera, potočića, uvala, izvala, odvala, provala…valjda je to smisao života. Čas jezerce pored tebe, onako s jedne strane zelena voda, majke mi, zelenkasta, a sa druge plava, pomislim…uf, jbt…i stresem se koliko je lepo. A, čas naletiš na planinčinu, sneg na vrhu. Kakav je to lep kontrast, toplo napolju, klima u autu, a ispred tebe snega koliko hoćeš, cela jedna lavina može da krene sad. Pomislim…uf, jbt…već je jun mesec, za dve nedelje će i kod nas sneg i stresem se opet. A da, do Džaspera bilo je znakova, ono jelen na putu, na nekim mestima i los. Njega nismo videli, ali zato jedan jelen, Boga mi, hteo je da izgine! Ili on ili mi…ili micubišijev branik. I, u sred Džaspera, mrtvo meče lezi na putu!

Ima tu patrole i ovo-ono, npr. kad smo ulazili u Džasper, ima naplatna rampa i pitaju te…Nameravate li da se zaustavljate u Džasper? Mi kao…No. Pošto, ako planiraš da staneš, onda moraš da kupiš kartu ili tako nesto, $20, jer ako je ne kupiš, a staneš da slikaš ili gledaš, i patrola naiđe i traži kartu, onda jedno $200-2000! Svejedno, mrtvo meče na putu, znači desilo se skoro! Posle kad smo stigli u Kamlops, ovi kao…Trebali smo da stanemo, da slikamo meče!…Šta da slikamo, zgaženo mladunče od medveda?! Pa šta misliš gde je majka, otišla u SUP da prijavi tablice?!

Kad smo izašli iz Džaspera, pa ono skrenuli levo, sišli smo sa highway-a i nastavili freeway-om i , i dalje su planine bile svuda oko nas, pa šume, pa ovo pa ono, pa bambi, pa oni divlji ovnovi, wildlife i dalje, već je bilo i podne mislim. Da, a kad smo usli u BC, druga vremenska zona, sat smo vratili jedan sat unazad. Kad, meni se pripiša! A nije to bilo tako odjednom, to sam ja sad odjednom napisao, inače pišalo mi se još od one naplatne rampe. Pogledam, ovi iza nas, nema ih, da se nisu izgubili u onih 550 km samo pravo?! Da nisu zaboravili da skrenu levo?

– Pa di su ovi?…pitam Marka, računam vozio je, pratio je put, sigurno je video gde su stali i kad?

– Uuuu, oni stali još pre stotinak kilometara!

– Što?…pitam opet! A, to su ona mahinalna pitanja, ono, kad samo izgovoriš i ne misliš šta si rekao, ono, po difoltu…kad ti je jezik brži od pameti! Imao sam jednog kolegu u Srbiji, on, kad smo radili u noćnoj smeni i kad treba da se zove dežurni majstor da dođe da popravi nešto, on zove u tri ujutru i po tom difoltu…E, zdravo, šta radiš?…¿ºǾϧḽ@)®&*^%^#!…(šta drugo nego, jedem sladoled)…Dakle, na moje ”Što?”, dobijem….

– Pa nemam pojma što?! Otkud znam, spavao sam!

– Aj ne seri!…više nisam pitao ništa.

A pazi sad, uopšte nije smešno, možda će da deluje smešno, ali…u šumi smo, pored puta samo drveće zadnjih 100km, i još ko zna koliko. Jeleni i živuljke samo iskaču, prošli smo pored znaka gde je medved nacrtan, takvih znakova ima na svaka 3 km, i sad, ajde idi među drveće i pišaj! Aaaa, malo sutra! Staneš pored puta, izađeš iz auta, ali ne dalje od pet koraka, ostaviš vrata otvorena i to je to. A, ako ti se kenja, onda…onda si trebao da kenjaš kod Hortonsa još!  Tako da, kad ulaziš u divljinu, trebalo bi da stave znak…Zadnja šansa za kenjanje, sledeća tek za 300 km! A ne, oni stave znak…Zadnja šansa da natočiš gorivo!

Srećom, nije bilo medveda, sve prošlo cool! Da me videla patrola kako pišam pored puta poželeo bih…bolje da je naišao medved nego oni, popušim jednu i krenemo, blizu smo!

Pred Kamloops sve brda neka, silna brda i drveće na njima, onako izgorelo, posle nam pričali da je 2008. bio forest-fire ili wild fire, jbt, sve izgorelo, još se ništa ne oporavlja. Ogromne površine drveća, onako, nisu više crna, ali daleko su od zelenog, daleko. Mogu da zamislim kako je bilo dok je sve to buktalo! A grad iliti gradić Kamlops u dolini par planina i brda. Posle nam profesor pričao, tih dana u gradu je bilo 8000 stepeni.

Kamloops. Dosli smo ispred hotela u jedan sat tačno! Znači od četiri ujutru, do jedan popodne, imali smo one dve pauze, pa se sat vratio, to je onda kao do dva, znači 300 sati smo putovali! Uđemo u hotel…Dobar dan!…Dobar dan! Jel vi znate nas, mi smo pod Jackie (ona je rezervisala sobe i organizovala sve, to polaganje)…Da, da, da!…kažu na recepciji. Samo što je check-in u 15:00, a sad je tek 13:00!

‘De sad ja njoj da objašnjavam da mi je medved zamalo odgrizao đoku, mislim da se pojavio, da smo putovali 10 sati, da nismo spavali dva dana, a ni jeli, nema šanse, ne bi nas ni tad pustili u sobe! Pomislim, da pitam nju, What`s Canada famous for?…Ma neću! Izađemo i krenemo, ‘ajde bar da nadjemo učionicu, jer predavanja počinju u 16:00. Džeki je u imejlu rekla da je učionica walking distance od hotela. Krenemo mi peške, i stvarno, 100m dalje Trades & Technology, učionica 205. Vratimo se, pogledam na sat ono 13:02…jbt, nemoguće!

Muvali smo se tu dva sata, bili da jedemo i šta ja znam, i dođe Džeki iz Vankuvera, to je jedno 300 km od Kamlopsa. Ona je morala, po direktivi, da bude tu sa nama ceo vikend, da nam bude bebisiterka!

Predavanja k’o predavanja, škola k’o škola, prazna, normalno, pošto je vikend bio, samo mi! Profesor neki matori, ono, sve zna. Sve, sve zna, pitaš ga…Zašto mi tandrče branik? On k’o iz topa…Labav šraf! Zezam se, stvarno je bio cool lik! Pričao nam je kako se penjao na Kilimandžaro!  Eeee, Kilimandžaro!  Pola Kanade misli da je Kilimandžaro sos za pljeskavice iz Grčke, a druga polovina zna da je iz Azije!

E, jedino me to zanimalo na trodnevnim predavanjima iz mehanike. Kako je bilo na Kilimandžaru? Koliko dugo ste se penjali na Kilimandžaro? Kakve su noći na Kilimandžaru, hladne? Kakvi su dani na Kilimandžaru, topli? (aj ponovi jos jednom Kilimandžaro!) Znači, dosadno propast! Mislim slušao sam ja, aliiii tri dana od osam do četiri popodne umiranje, ustvari dva i po dana!

Dođe  i  test!

Prođe i test!

A šta da ti pričam o tome, 100 pitanja, i kod svakog ima četiri ponuđena odgovora, zaokruži koji misliš da je tačan, vreme 4 sata. Ja nisam imao problem sa pitanjima, imala su ona sa mnom! U mehaniku se razumem koliko i Bogdan Diklić u onom filmu sa Floydom, Nacionalna klasa, ”samo sam hteo da pitam koliko može da razvije”.

E, tako…sad kad sam napravio uvod, sad mogu da pišem. Najteži je početak, pih, kažem ti, ništa lakše!

Kamloops. Mali grad, gradić! Onako raštrkan između brda i planina, super je, mislim lep je…baš je lep grad! U početku mi se nije išlo, znam da od testa nema ništa, i onda rek’o šta da idem tamo da se smaram, još će da mi uzmu dane od odmora, dobro, nisam znao da će biti vikend, prošla grupa je išla tokom nedelje, i zamalo da kažem da neću da idem. Sad vidim da bih se zajebao, zajebao bih se debelo, a ne bih ni znao da sam se zajebao! Svuda neki parkići, stazice, taj studentski kampus super napravljen, onako zgrada, Science, pa onda Art, pa, eto naša je bila Trades & Technology, a između sve neke stazice vode do ove zgrade, do one. Na prvi pogled misliš da ćeš da se izgubiš, a uopšte nije tako. Svaka zgrada ima neko, kako da kažem obeležje, npr. biblioteka ima statuu vuka na vrhu, i to je, ono, orijentir, zapadno od vuka je Braon Family zgrada (šta god to bilo), i odma’ unutra je Tim Hortons. Eto, to mi je bilo dovoljno! Dole, u centru, pošto je ovo kao gore na brdašcu, reka Thompson, pa onako sve neki mostići, sve čisto,lepo, sve popločano nekim mozaicima, opet neke stazice, nijedna travka ne viri preko ivice. Pa onda drugo brdašce, standardno milion prodavnica i ljudi, mnogo ljudi se prosto šeta, šta li radi?! Pušači zauzeli klupe, puše, nepušači zauzeli klupe, ne puše, neki jedu Kilimandžaro itd, itd! Toliko ljudi u jednom danu nisam video od kad sam dosao u Edmonton.  Mislim, s obzirom koliko je manji grad. Kao da uopšte nemaju aute, više pešaka nego auta! I svi trče, svi, svi trče! Ujutru uz kafu, samo sam ja izgledao kao Alien (legal alien) dok sedim ispred hotela, pijem kafu, pušim u pušackoj zoni (jedna klupa), i čekam da idem na predavanje, pola sedam ujutru! I svi se jave. Svi, svi se jave…Good morning!…Good morning, how are you today?!…Good morning, how`s your day starting?!…Good morning, how`s the morning treating you?!…Good morning, how was your night? Did you sleep well?!  To je obično ona na recepciji pitala, inače, nisam toliko pričao čim ustanem još od osnovne škole. Sve u svemu, Kamloops – grad, da firma ima shop ovde, odma’ bih tražio prekomandu! Mnogo je tamo lep život…i  priključenija!

Prvo veče, kad sam konačno legao u krevet, kad sam se ispružio i ostavio iza mene svih 900 km puta, dva dana ne spavanja i tri parčeta pice sto je Džeki donela da klopamo posle predavanja, kad sam poslagao događaje i sabrao utiske, pomislim…Spavaj, mamlaze, ujutru treba da ustaneš pre sedam…i zaspim!

I lepo mi je bilo da onako ujutru ustanem, sat i po pre nego što treba, pa onda tumaram po hotelskoj kuhinji, tražim krem za kafu, šećera, malo, sasvim malo…ma i ne mora…izađem napolje, i gledam…razmišljam…pa jedan srk…pa opet razmišljam…čekam sunce. Lepo mi je bilo i to u školi, taj odlazak. Iako je bio celih 100m, ja sam imao ranac sa sobom. Unutra jedna sveska i dve hemijske. Koji mi to đavo trebao, nemam pojma, nijednu belešku nisam napravio, svesku čak nijednom nisam ni izvadio iz ranca, ali, eto…voleo sam da imam ranac na putu do škole.

Predveče, voleo sam da ponesem kafu, dve limenke i karte, i pronađem moju klupu, bila je  jedna klupa, odma’ tu iza hotela, podalje od parkinga, tu, gde se onako vidi ceo Kamlops u dolini i reka što ga seče na pola. Tu je bila jedna klupa sa mojim logom, nacrtana cigareta u zelenom krugu.  Odatle sam gledao u crveno sunce i vrteo karte po rukama…pio kafu.

Drugo veče na klupi razmišljam…Bila je neka svadba taj dan, gužva, silni ljudi, a ja, morao sam kroz gućvu, da vidim, a i orijentir sam pratio. Mnogo indijaca, toliko indijaca nije bilo ni u filmu Milioner iz blata, koliko ih je bilo na toj svadbi. I svi, kad pricaju engleski, imaju onaj akcenat kao Apu u Simpsonima…HoW  CaN I HeLp YoU, SiR? I kinezi…jbt, kineza ima više nego u Kini. Pitam se…da li su svi kinezi otišli iz Kine? Pijem kafu tako, i razmišljam…Kako li je na svadbi gde se kineskinja udaje za indijca? Kakva je tu gužva? Koliko je tu ljudi? Najuža familija i kumovi, 2000 ljudi! I, sine mi, onako, dok je sunce još bilo crveno, i dok mi je ta svadba bila u glavi, sine mi…Kanada je poznata po imigrantima! Kanada me asocira na imigrante!

Mozda je pica iz Italije, Ajfelov toranj u Francuskoj i honda iz Japana, ali su imigranti definitivno kanadski brend! I svaki crnac iz Afrike, filipinac sa ostrva i srbin iz Srbije…svi mi doživljavamo Kanadu kao utočište, kao spas, kao krajnju tačku na avionskoj karti…kao kraj putovanja u srediste zemlje. Pa, možda i onaj jelen, onaj slučajni samoubica na sred puta, možda je i on imigrant u onoj šumi…sredio papire, pozdravio se sa zoo vrtom i došao?!

Put nazad. Isto kao i do tamo samo kontra. Krenuli smo posle testa, znači negde oko 13:00…jednom smo stali kod nekog Hortonsa, i to na 15 minuta…i oko 22:00 stigli smo u Edmonton.  Ni medveda, ni losa, opet…samo jeleni i ovnovi! E, bio je na jednom mestu znak, slika ovna, i ispod piše 80….kaže Marko…Ovan kaže ne više od 80km/h…A vuk ti reče dobroooo veče!

One thought on “Putovanje u središte Kanade

  1. Dejan Jovanovic

    Presao sam taj put pre par nedelja.I jos malo dalje,do okeana.Uglavnom po mraku..Zora je nerado svanula,tromo i lenjo kao da se bojala da cu videti nesto lepo i zabranjeno..I da video sam gnevne kamione natovarene balvanima koji nisu dali da se drzim ogranicenja brzine.Ne znam od koga je zora vise sakrila-od mene ili od njih…Bilo ih je pored puta na Kokahali..nekoliko zrtava lenje zore i zlobnog dana.Evo me sada na novom pocetku puta..bez balvana nadam se.

Ostavi komentar