Indijanci iz plemena Edmonton

Vinetua, njegovog oca Inču-čunu i njegovu sestru Nšo-či sam upoznao kad sam imao 12 godina i bila je to ljubav na prvu stranicu. Mnogo sam voleo Apače iz plemena Maskalero. Tangvu, sa smrskanim kolenima i Kiove nisam…Kiktahan Šonku i Komanče isto, a ni sa Siuxima nisam pušio lulu mira. Divio sam se Srebrnjarci, Vinetuovoj pušci i Ilčiju, konju.  Santera, razbojnika i bandita, mrzeo sam više od svega, a Old Fajerhand, Old Surehand i Old Det pratili su me u mnogim dogodovštinama i često smo smrti gledali u oči. Sam Hokins, sa svoja dva nerazdvojna prijatelja, Dik Stoun i Vil Parker, bio mi je učitelj, i prvu medveđu šapu koju sam pojeo, ispekao mi je baš on.

I sad, dok ti pišem ovo, svega se prisećam! Imena i događaja, detalja. Puška medvedomora, nikad nije bila samo medvedomora, uvek je bila teška medvedomora. Santer, nikad nije bio samo Santer, uvek je bio Santer, razbojnik i bandit!

Jako sam voleo Vinetua i bio mi je brat. A ja? Ja sam bio Old Seterhand  i imao sam dve puške, Henrijevu kratku pušku i tešku medvedomoru.

Siguran sam da znaš Vinetua, ako ne do detalja, do tančina, kako ga je znao Old Šeterhend, onda bar po jedinom filmu iz vestern žanra u kome govore nemački!

Vinetu l, llBaš sam voleo Karl Maja i njegove indijance, i trilogiju o Vinetuu sam pročitao bar desetak  puta. Samo što ja nisam imao tri knjige, imao sam neko izdanje Vinetu I  i Vinetu II, ali to je to. Znao sam ih napamet…prvi deo, drugi deo, hiljadu i stotinak stranica, i sećam se, kad god je dolazio onaj deo gde Vinetua pogađa metak iz plemena Oheljelja, kad god je dolazio onaj deo gde Vinetu pogine, uvek sam se zavlačio negde i čitao na miru…u miru. Uvek sam tražio neko mesto gde niko neće da me prekine, da me pita nešto…niko. Uvek sam bio u tišini i sam…i uvek sam plakao. Najčešće u WC-u, tamo me niko nije dirao.

Kakvu li je maštu imao Karl Maj, a?! Rođen u Nemačkoj, 1842. nikad nije bio u prerijama Divljeg zapada i u podnožjima Stenovitih planina, a predstavio nam je indijance na jedan izvanredan nacin. I pisao je on svašta jos, 200 miliona primeraka njegovih knjiga se nalazilo tu, među nama. Kasnije, u nacističkoj Nemačkoj, iako je u knjigama pisano o crvenokošcima i drugim rasama, nisu bile zabranjene…toliko su bile popularne. Jako sam voleo Vinetua i Old Šeterhenda. Jako sam voleo indijance. Nisam ni sanjao da ću jednog dana da ih sretnem.

Pitam se, šta bi bilo da sam tad imao internet, Google? Verovatno ništa. Verovatno poglavicu Apaša nikad ne bih ni upoznao da sam tad imao internet. Imao sam biblioteku i, jooj sreće kad sam provalio da postoji još knjiga gde ima Vinetua i Old Šeterhenda! Gutao sam ih, uživljavao se u svaki događaj koji se dešavao Old Šeterhendu, zamišljao da sam on, pratio tragove po ulici, na putu do škole. Sećam se, između drveća i kroz travu, na obalama Dunava, pokušavao sam da pratim tragove ribolovaca. Čudio sam se, kako to Old Šeterhend može, a ja ne mogu?!  Jednom sam terao babu da šije zakrpu preko zakrpe na nekom starom kaputu, što više, to bolje, ne bi li bio tvrd i neprobojan, kao kaput Sama Hokinsa! Rekla mi je…Ti misliš ja nemam pametnija posla?!

U Kanadi živim skoro tri godine, i susret sa indijancima je svakodnevnica, kako ih ovde zovu Native Americans! I više ih ne volim! Šta se to toliko promenilo, ne znam, ali ovaj Vinetu ni po čemu ne liči na onog Vinetua.

Moderan indijanac živi od krađe, obijanja, opijanja, pljačke itd. Moderan indijanac ima visoko čelo, mutne oči i dugu kosu upletenu u kike i kad god ga sretnem, tetura se. U najmanju ruku je pijan, naduvan ili drogiran.

Moderna indijanka ima ili 300kg ili 30kg i brada joj je podignuta jako blizu nosa, sa istim visokim čelom. Moderna indijanka uopšte ne lici na Nšo-či. Ona se nudi za $20 ili flašu pića i tri cigarete.

U zgradi, gde sam sad, stan preko puta mog, živela je jedna moderna indijanka. Imala je 25 godina, hodala je kao da ima 250, a izgledala kao da ima 2500 godina. Došla je trudna, i nedelju dana po useljenju, porodila se. Deset dana kasnije oduzeli su joj bebu. Osam meseci kasnije uhapsili su je po treći put i više se nije vraćala. Imala je stomak do zuba.

Moderni indijanci, kad nemaju više alkohola piju antifriz, živa istina, samo ne znam da li, i sa koliko vode ga razblažuju? Ustvari, ako piju G12 onda nema veze, to je već pripremljeno.

Pazi sad ovo…jednom, šetam ulicom i vidim automobil, uparkirava se, tu, na desetak metara od mene. Vozač, onako manevriše volanom i staje, sve u cilju paralelnog parkiranja. U autu indijanac i indijanka. Pomislim…ništa ne pomislim, odavno sam već prestao da se nadam susretu sa Karl Majevim indijancima. Izlazi devojka iz auta i ponosno iznosi svojih 25-26-27 godina i još ponosnije skida gaćice i presvlači ih…tu, na sred ulice, pored auta. Nije ona presvlačila šorts ili neku kratku suknju…ne…gaće! I nije ona, onako, ostala da sedi u autu, pa kao otvorila vrata da može da ispruži noge…ne! Komotno je izašla iz auta, skinula prvo šorts, pa onda gaće, obukla druge i navukla šorts. I nije ona jedna od onih što je bila sa mušterijom, pa je tad vraćao, pa iz nekog razloga i ima gaćice na sebi….ne! Ona živi tu pored…tu, gde se auto parkirao. Posle presvlačenja, oboje su dohvatili neke kese i ušli u kuću, auto je zasvetleo dva puta kratko, bip-bip. Ma koliko mi to čudno bilo tad, shvatio sam da su to dvoje najnormalniji indijanci iz plemena Edmonton koje sam do sad video.

I uporno se trudim da razumem modernog indijanca, da shvatim šta ga je dovelo do ovog poslednjeg stepenika pred ponor, pred ambis…nekako mi ne uspeva! Vinetu dragi, mnogo si se promenio! Jedino u čemu si ostao isti je crvena koža i te kike. Indijanci Karl Maja su jahali mustange i jeli najbolje poslastice, medveđe šape i prezirali su ognjenu vodu. Ovi moji, voze mustange i piju antifriz.

Otkud znam, valjda je došlo vreme da se naplati i povrati sve ono što je bledoliki ukrao indijancu još onda, kad ga je upoznao! Da li nam se vraća milo za drago? Da li ovi indijanci kradu samsung i iphone, novčanike i torbice kao zamena za otetu zemlju, otkud znam.

I ne kažem da su svi indijanci u Kanadi, Edmontonu isti, samo kažem…od Vinetua ni traga ni glasa. Shvatam da su ovo potomci onih, Karl Majevih indijanaca, koji su se, jbg, nekako iskvarili! Da l’ ih je vreme iskvarilo? Da l’ su ih bledoliki iskvarili? Loš antifriz? Gaće koje žuljaju?  Ne znam, ali postali su ono što su mrzeli. Njihovi preci su zakopali ratne sekire, ovi sad kopaju rupu za sopstveno pleme!

I volim što postoji Google i internet i sva čudesa, jer, tako bar mogu da odem ponekad kod Vinetua, da zajedno opet tumačimo tragove neprijatelja, da pušimo lulu mira sa drugima i nosimo medicine oko vrata. Ponekad i odem…ponekad…ujutru uz kafu.

I znam da Vinetua verovatno nikad neću pronaći. Možda je tako i bolje, jer ponekad se upitam…Koliko predaka sam ja razočarao?

 

2 thoughts on “Indijanci iz plemena Edmonton

  1. Malafemmena

    Dovoljno je samo videti ovaj naš Beograd sada, pa se setiti priča naših očeva i dedova – kakav je Beograd nekada bio. Nije to do Indijanaca, to je do cele planete, svi se, nažalost, predajemo i utapamo u opšte propadanje, umesto da, glasno i jasno, dreknemo da je bilo dosta i vratimo se nekim beogradskim kaldrmama kojima su šetali neki drugačiji, bolji ljudi.

Ostavi komentar