Jedno osecanje

Postoji jedno osecanje koje nema ime. Nije lepo. Da je lepo dobilo bi ime. Sva lepa osecanja se vec zovu nekako. Ponekad je tu, pored nas, pored mene, steze i prosto ne mozes da se odbranis. Sta god uradio, ono je tu, ceka, vreba iz prikrajka i cim se nasmesis, ono skoci i oduzme ti osmeh. Nije tuga, ali je blizu.

To je ono kad si nesrecan, a ne znas ni zasto. Kad vise i ne znas koja kap je prelila. Kad se osecas slomljen, a niko te nije ni takao. Kada si pun praznine. Nije ocaj, ali je blizu.

I tad si sam. Bez obzira koliko ljudi bilo oko tebe, tad si sasvim sam. I cutis. Najvise ti odgovara da cutis. Kada te nesto upitaju odgovaras sto krace, da ili ne, i odmah se uvuces u sebe, zatvoris poklopac i nastavis da cutis. Ne places, ali si blizu.

Nisi glasan, usne jedva pomeras dok izgovaras i te dve reci na dan, skoro pa sapuces, a najradije bi vristao. Vristao bi iz sveg glasa, jer ti se cini da samo tako mozes da se odupres. I nisi lud, ali si na dobrom putu da postanes.

To osecanje koje nema ime, nekad te prati danima, nekad vise, a nekad manje, i ma koliko se trudio da ga streses sa sebe, da ga se otarasis, ne uspeva ti. Otici ce samo. Otici se i uzece deo tebe, jer uvek uzme. Ostaces sa novom ranom koja nikad nece zaceliti i pri svakom naglom radovanju ta rana ce te zignuti i osetices da je prokrvarila. Nije patnja, ali je blizu.

I svako se sa tim nosi drugacije, svako trpi drugacije, neko lakse, neko teze, neko jedva…jedno je zajednicko, svakog boli.

To je ono kada je prozor zamagljen skroz, i ti gledas tupo kroz tu maglu, a pogled ti i ne doseze mnogo. Tu se negde zavrsava na pocetku. Misli su ti usporene, kao i pokreti, saletelo te sa svih strana i, iako bi trebalo da bezis, ne uspeva ti. Sputava te ta magla koja se kao zmija obavila oko tebe i steze te sve vise i vise i vise. Probas da obrises prozor, ne vredi…staklo je zamagljeno u dusi. I nije zlo, nije nesreca, nije ni depresija, ali je blizu.

Tada bi voleo da postoji neko sito, sa najsitnijim rupama, pa da mozes da prosejes osecanja, da sva ona losa, cak i ona bezazlena, ona koja nisu ni pomena vredna, propadnu kroz rupice i da ih vetar odnese sto dalje…to bi bilo dobro. Al` nema takvog sita, jos ga niko nije napravio, jos ga nisu izmislili. Ostajes neprosejanih osecanja. I svako to lose, sto je trebalo vetar da odnese, ume da boli, ume jako da boli. Nisi bolestan, ali nisi ni zdrav.

Znas ono kad te pitaju, sta ti je? A ti kazes, nije mi nista. Eto, to me steze, jedno nista. Gusi me i stiska, jedva izdrzavam. Borim se najbolje sto umem, ali sve sto imam nije dovoljno protiv jednog nista. Sati i dani vodjeni nicim i uz pomoc nista, savladavaju me, gubim bitku.Tonem sve dublje, dok me reka nicega nosi sa sobom. I svaki put kada podignem glavu da udahnem, to malo kad isplivam na povrsinu, vidim kako Vrag sedi pored i ceri se od srece. On uziva, jer ja ne znam ni ime tom osecanju.

 

 

One thought on “Jedno osecanje

Ostavi komentar